Недавном анализом Универзитета у Београду, коју је урадио Ректорат, утврђено је да студенти који се школују по болоњском систему имају знатно бољи просек оцена од својих колега који су се школовали „по старом“. Свакако је то вест која радује. Друго питање је колико је оцена меродавно огледало знања дипломаца.
Недавном анализом Универзитета у Београду, коју је урадио Ректорат, утврђено је да студенти који се школују по болоњском систему имају знатно бољи просек оцена од својих колега који су се школовали „по старом“. Свакако је то вест која радује. Друго питање је колико је оцена меродавно огледало знања дипломаца.
Када је реч о Болоњској реформи, ситуација умногоме подсећа на онај виц када (искрени) отац покушава да упосли сина. Пита га будући послодавац: „Је ли завршио неке школе?“ „Није“, одговара отац. „А је ли вредан?“ „Ма, тешка ленчуга.“ „Па је ли макар добар човек?“ „А више је вредан него што је добар човек.“
Другим речима, који год сегмент реформе високошколског образовања у Србији да се процењује, налази се да је он „мање неуспешан“ и „за нијансу применљивији“ од неког другог. Србија је потписница Болоњске декларације од 2003. године. Од тада се факултети, својим темпом, прилагођавају променама.
Но, понекад стижу вести да није све тако црно. Тамо где се „Болоња“ спроводи „по правилу“, студенти успевају да дају скоро све испите у јуну, учење им је знатно олакшано јер је оцена збир рада током целе године. Тачно је прописана количина дозвољене литературе, односно број страница који студент мора да зна (ту се поставља други проблем, односно питање представља ли то „средњошколизацију“ високог образовања).
Болоњски систем спроводи се на целој територији Европе. У Србији је својевремено жељно ишчекиван јер је план био да се повећа број оних који се упишу на факултет али и оних који стекну диплому, као и да не буде више „вечитих студената“. Такође, с тим циљем, Закон о високом образовању ограничио је време студија. Ако факултет траје четири године, мора се завршити за, максимално, осам година. У супротном, на тој високошколској установи губи се статус студента (свакако да је дозвољено „почети наново“ на наком другом факултету).
Анализе које је у последњих годину дана спровео Ректорат Универзитета у Београду говоре да добре стране реформе почињу да се показују.
ОДЛИКАШИ: У јануару ове године објављена је анализа ефикасности студирања генерације које ја факултет уписала 2006/2007. У анализи су приказани подаци о 11.414 студената на 22 факултета у саставу Универзитета у Београду. У податке спадају они који су до краја школске 2009/2010. завршили основне академске студије (или до 2008/2009, ако је у питању трогодишњи програм), као и просечна оцена коју су остварили.
Подаци говоре да су од укупног броја уписаних на четворогодишње студије 14,12 одсто активних студената диплому добили тачно у року (то је нешто више од 10 одсто укупно уписаних, али је одређеном броју престао активан статус, односно исписали су се са студија, искључени су или им је статус студента престао неуписивањем школске године. Занимљиво је да је, рецимо, на Рударско- геолошком факултету статус активног студента изгубило 104 од 189 уписаних, а на Правном 778 од 1812).
МЕЂУ НАЈБОЉИМА: Електротехнички факултет
На овом пољу, најјуспешнији су дипломци Електротехничког факултета где је 42,35 одсто од укупног броја активних студената завршило своје школовање у року. Близу је и Факултет за физичку хемију где је близу 40 одсто оних који су дипломирали у року од четири године, а затим следи Математички факултет. Према анализи ефикасности, на зачељу је Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију (бивши Дефектолошки) где је око 2,5 одсто од 363 активна студента дипломирало у року, што значи да је 2009/10. укупно девет дефектолога „на време“ дало испите. На Факултету спорта и физичког васпитања укупно је троје „осветлало образ“ те високошколске установе, што је у процентима 1,56. На Техничком факултету у Бору (ушао је у анализу јер спада у београдски универзитет, иако се налази ван седишта Универзитета) и Шумарском, од прве болоњске генерације нико није дипломирао у року.
Међутим, иако су само три „дифовца“ завршила студије у року од четири године, њихов просек оцена износи 9,55. Високо на листи је и Православни богословски факултет чијим је дипломцима просечна оцена 9,40. Просечна оцена, када се разматрају сви студенти Универзитета, износи 8,74.
Пре две године она је износила 7,96. Занимљиво је да у том периоду ниједна високошколска установа није имала просечну оцену изнад девет, а сада их је шест. Исто тако, скоро сви факултети подигли су просек за једну оцену.
Што се тиче студената који су 2006/2007. уписали студије у трогодишњем трајању, више од 35 одсто активних завршило је до краја 2008/2009. По овом критеријуму, убедљиво на првом месту налази се Архитектонски, где само 31 активни студент од њих 253 није завршио студије у року, а најлошије стоји Факултет безбедности, на којем ниједан дипломац није на време добио односно заслужио диплому.
Студенти друге болоњске генерације уписане на трогодишње студије 2007/2008. лошији су од својих претходника. Њих око 29 одсто завршило је све како је предвиђено. Један студент Факултета безбедности је у року од три године дао све испите, а са трогодишњег програма на Православном богословском факултету нема никог са „правовременом“ дипломом.
Коначно, несумњиво је да, укупно говорећи, академци имају знатно бољи просек оцена од студената који су учили по старом систему. Но, питање које би се могло поставити односи се на „подударност“ знања и оцене. Оцена, сама по себи, не може говорити о квалитету наученог нити о примени истог. Колико је „комплетно“ знање које се добија, колико је адекватна (савремена) литература без правог осврта на основе, и да ли је ипак дошло, захваљујући Болоњи, до веће оспособљености дипломаца? Све су то теме које морају доћи на дневни ред. За сада је добро што су студенти, барем судећи по анализама, вреднији него раније.
Јелена Јоргачевић
Извор: „Vreme“