Кнежевић Орлић: Нећу престати да се буним док ми неко не објасни с којим правом Министарство просвете крши закон који је само донело. Што се тиче профита, нећемо се више бавити издаваштвом, купићемо земљу и гајићемо краве ако је то профитабилније; Стојановић: Јасно је да се од књиге нико неће обогатити, али да има доста профита, има. Уџбеници имају једну погодност – сваке године морају да се купе и наравно да издавачи, да би остварили профит, морају сваке године да их продају.
Др Владимир Стојановић, професор Саобраћајног факултета и Гордана Кнежевић Орлић, директорка ИК „Клет”
Подела бесплатних уџбеника свим ђацима првог, другог и трећег разреда основне школе, а у Београду свим основцима, покренула је лавину незадовољства, нарочито међу родитељима, издавачима и у делу стручне јавности. Међу аргументима оних који су против овог пројекта Министарства просвете и града Београда јесу „да деца више неће моћи да пишу по уџбеницима, јер ће морати да их враћају неоштећене”, као и да је реч о „недовољно промишљеним потезима Министарства просвете, које је занемарило и став Националног просветног савета Републике Србије и прекршило закон”.
Тим поводом у нашој редакцији аргументе су укрстили Гордана Кнежевић Орлић, директорка ИК „Клет”, и др Владимир Стојановић, професор Саобраћајног факултета и аутор око 80 уџбеника из математике за основну и средњу школу, из чијих књига су учили и многи садашњи аутори уџбеника.
Политика: Због чега сте против једне у суштини племените идеје?
Кнежевић Орлић: Немамо ништа против идеје, него против начина на који се она спроводи. Проблем је што Министарство просвете крши закон који је само донело. Планирано је да се у септембру деци предају уџбеници које нико није прегледао, који нису добили никакво одобрење и то је разлог због кога је и Национални просветни савет против такве реализације пројекта. Министарство просвете захтева да се уџбеници који су добили одобрење у складу са законом раставе на делове у којима се пише и оне у којима се не пише. Треба да се раставе уџбеници који су у складу са стандардима квалитета добили позитивно мишљење комисије Завода за унапређивање образовања и васпитања. Прегледао их је и Национални просветни савет, значи 40 људи који су највише образовно тело, и онда су добили одобрење министра просвете. Стварање уџбеника траје две године, процедура одобравања траје шест месеци, а онда одједном неко каже да то више не важи.
Стојановић:Тежиште проблема у ствари је проблем враћања књига. У јавности је често, врло неспретно, сервирано да су уџбеници по којима се пише „радни”, а они по којима се не пише „нерадни”. И једни и други су радни. Они по којима се пише, самим тим не могу да се врате неоштећени наредној генерацији. Највећи проблем бесплатних уџбеника односи се на оне које ће користити деца од првог до трећег разреда, и то говорим као стручњак, аутор великог броја уџбеника. Мислим да не би смело да се од ученика у прве три године школовања захтева да не пишу баш ништа по уџбеницима. Мала су то деца. Из васпитних разлога, већ од четвртог разреда треба учити децу да поштују књигу. Лично не сматрам да се више научи кад се пише по књизи. Више се постиже када ученик задатак препише у свеску. Сведоци смо да деца која само попуњавају текстове или дописују цифре нису способна да самостално формулишу реченицу. У Француској се, на пример, инсистира да се не пише по књигама.
Кнежевић Орлић: Основно питање овде је шта је стратегија Србије за 2020. годину – да ли хоћемо да имамо јефтино или квалитетно образовање. Како бисте реаговали да Вам нако каже да морате да промените уџбеник на начин с којим се не слажете? А Министарство просвете у пројекту бесплатних уџбеника пише да уџбеник мора бити раздвојен на уџбеник и радну свеску а то нигде друго не пише, ни у Закону о уџбеницима, нити у Правилнику о стандардима квалитета уџбеника који је рађен годину дана.
Стојановић: Ви хоћете да протурите идеју да су уџбеници који су раздвојени застарели.
Кнежевић Орлић: Није тачно. Закон дозвољава и једне и друге, наставници бирају…
Стојановић: Више пута сте рекли да терамо децу да уче по застарелим књигама.
Кнежевић Орлић: Данас нисам.
Стојановић: Јесте, и апсолутно се слажем да издавачи издају књиге какве хоће, а да ли имају боље или лошије ауторе то је њихова ствар.
Кнежевић Орлић: Управо тако, учитељи ће да изаберу. Уџбеник који није квалитетан, не може да има дуг живот у учионици и то је једино што треба да буде важно. Веома је важно што у нашем систему почињу да се уводе неке ствари које постоје у развијенијим системима као што су мала и велика матура, финансирање професора по броју ученика и веома ће бити важно екстерно оцењивање школа, наставника и ученика. Када радно место наставника буде зависило од тога оцене коју његови ђаци постигну на екстерном тестирању јако ће му бити важно да ли ради са квалитетним уџбеником.
Стојановић: Лепа идеја али нећемо је ми доживети на делу.
Кнежевић Орлић: Зато сам ужаснута што се не поштује закон. Уводимо потпуни аматеризам. Учитељи су одабрали уџбенике. А Министарство је наложило да се књиге раставе за месец дана, што је веома тешко – неки издавачи ће до да ураде, неки неће, неки аутори ће на то да пристану, неки неће. Не зна се како ће изгледати понуда уџбеника за први, други, трећи разред. Можда неће бити иста као што је била у јануару, фебруару, марту. Учитељ који је изабрао уџбеник за рецимо „Свет око нас” неће добити оно што је одабрао него нешто друго.
Осамдесет одсто уџбеника за први и други разред су уџбеници у којима је предвиђено да деца пишу. Требало је да се види који родитељи желе да купе деци уџбенике да држава не троши паре за то. Удружење родитеља је урадило истраживање чији резултати показују да 80 одсто родитеља деце млађих разреда каже да би радије купили деци уџбенике него што би им забрањивали да у тим књигама пишу.
Стојановић: Требало је тражити мишљење родитеља. Као аутор бих сваком детету поклонио књигу, ако жели да из ње учи а не може да је купи. Верујем да би и издавачи поклонили део књига.
Политика: Главни контрааргумент министра просвете јесте да се издавачи буне због зараде, јер им се одузима део колача. Да ли зарађујете на деци?
Кнежевић Орлић: Не, зарађујемо у области којом се бавимо. Нисмо ми непрофитна организација коју неко дотира, него привредна друштва која плаћају порезе, имају запослене којима плаћају доприносе, ауторска права… Нисмо наркодилери који зарађују на деци тако што их јуримо око школе, већ се бавимо одговорним и тешким послом где је добијање зараде дугорочан посао, а улагања су велика.
Па и пројекту бесплатних уџбеника издавачи ће се прилагодити или неће. Могу отпустити неколико запослених, ако не буду имали развој. Као директор издавачке куће сматрам да је беспотребно имати развојно одељење у земљи у којој се не поштује закон и све се мења на шест месеци. С мање трошкова а више промета можемо штампати радне свеске, разне образовне материјале и продавати их по супермаркетима. Значи, издавачи неће пропасти. Питање је шта је квалитет образовања у овој земљи и да ли се поштују закони. То је оно против чега се буним и нећу престати да се буним док ми неко не објасни с којим правом Министарство просвете крши закон који је само донело. Што се тиче профита, правићемо нешто друго, часописе, рецимо, нећемо се више бавити издаваштвом, купићемо земљу и гајићемо краве ако је то профитабилније. У привреди можемо да се преоријентишемо, отпустимо раднике, да се угасимо, не мора нико да се брине за нас. А већина издавача су заљубљеници у свој посао, углавном професори који много знају о процесу учења, образовању. У посао издаваштва се не улази да би се куповале јахте и ишло на летовања, то је врста посвећености.
Стојановић:Не бих се баш сложио.Јасно је да се од књиге нико неће обогатити, поготово не од школских, али да има доста профита, има. Уџбеници имају једну погодност – сваке године морају да се купе и наравно да издавачи, да би остварили профит, морају сваке године да продају књиге. Пројекат бесплатних уџбеника већ као идеја представља опасност за издаваче јер ће се књига купити једне године, а две се неће куповати и тиме се аутоматски смањује профит. Реално, ја не могу да натерам некога да купи оно што неће. Издавачи морају да се прилагоде Министарству, јер оно држи паре.
Кнежевић Орлић: То су паре пореских обвезника, није то дедовина господина Обрадовића. Они те паре могу да троше само у складу са законом о уџбеницима и јавним набавкама.
Ако имате радни уџбеник који треба да раздвојите на уџбеник и радну свеску, од тога је 30 одсто нешто са чим дете неће да ради, а 70 одсто је нешто што је радног карактера. Значи, ви ћете 30 одсто продати једном, па ће се користити три године, а ово ће се продавати сваке године. Просечна цена комплета уџбеника је 5.000 динара. Значи 50 евра годишње треба родитељ да да за образовање свог детета и то у три или пет рата. Дакле, да ли родитељ да даје сваке године 5.000 динара за квалитетан уџбеник или 6.000 динара месечно за приватне часове из математике, физике…
Стојановић: Не треба потезати погрешне аргументе. Никакве везе немају уџбеници с приватним часовима.
Кнежевић Орлић: Имају.
Стојановић: Немају. Деца имају приватне часове зато што не уче, а не зато што имају лоше уџбенике. Деца су размажена, лакше им је да имају приватне часове и ко од родитеља то може да плати – плаћа.
Кнежевић Орлић: Али имате Данску у којој родитељи не плаћају ни један једини час. Школа је тако организована…
Стојановић: Али то је до организације. Да ли ви знате колико у Данској долази деце по једном наставнику?
Кнежевић Орлић: Знам и ми томе треба да тежимо наредних 10 година. У образовању се не решавају ствари за месец или шест месеци, а ово су сад збрзали зато што је предизборна година и зато што неко треба да се слика 1. септембра. Питање је куда је Србија пошла. Ово није једноставан проблем.
Политика: Како предлажете да се реши?
Кнежевић Орлић: Овај пројекат морају да заврше у складу са законом: дакле, нема раздвајања уџбеника, нема преко ноћи доношења нових спискова. Дакле, да се прво вратимо у законске оквире, а онда да се ураде опсежне анализе. Овде треба да се укључе разна министарства, издавачи, удружења родитеља, савез учитеља и да се тачно зна за наредних 10 година ко, како и зашто ради.
Стојановић: Ја овде не видим велики проблем. Много је већи како научити наставнике да правилно користе књиге и да науче децу како да користе књиге. Ми не морамо да се поредимо са Ирском или Шангајем, код њих се боље организује настава и потенцира креативни рад и с књигом и без књиге, а код нас баш недостаје тај рад.
Ви инсистирате на подвлачењу, а у доброј књизи, оно што је потребно већ је подвучено или на неки начин истакнуто. Дете не може да осети шта је најважније па може да подвуче погрешно. И то није мотив, мотив је жеља родитеља да свако дете има своје књигу. Зато је потребно да се родитељи анкетирају да ли желе или не бесплатну књигу и тако ће се делом овај проблем избегнути.
Кнежевић Орлић: Мишљења су различита, део стручњака сматра да не треба детету све дати „сажвакано”, већ да му уџбеник даје смернице, али да га мотивише да сам научи. И зато је важно да постоје различити уџбеници. Ја свом детету увек донесем још један уџбеник да упореди и тако би требало и други родитељи…
Политика: Под условом да имају пара за то.
Кнежевић Орлић: Уџбеник кошта 600 динара, а кутија цигарета или пиво 170. То је ствар приоритета о чему родитељи морају да одлуче. Децу треба научити да воле књигу, а не плашити их тако што ће је доживљавати као страно тело које не смеју да пипну.
Сандра Гуцијан Миленија Симић Миладиновић
„Политика“
