Претходна три месеца, испуњена штрајком, обуставама рада, протестима, трибинама, преговорима – показала су и дечије болести и хроничну рањивост синдикалне борбе: неспремност за критичко сагледавање властитог дејствовања и „одважност“ за пуцањ у леђа сваком ко се усуди да искорачи из задатог оквира мишљења о кључним интересима просветних радника.
Да није жалосно, било би урнебесно смешно: издајом се сматра непристајање на лажну слику стварности, дух заједништва устукнуо је пред духом подаништва, поражавајућа недоследност речи и дела именује се врхунским интелектуалним дометом, а решеност и спремност да се исправе вишедеценијске неправде према запосленима у образовању – постају маргиналије у амбијенту омеђеном инатом и пркосом свима, чак и самом себи, па и здравом разуму!
У анахроним паролама о издаји има и нечег нехотично смешног: управо је најбројнији синдикат, самопромовисани заштитник свих интереса и права просветних радника, доминантно обликовао текст спорног Споразума, а потом га, уз свесрдну подршку другог синдиката, сачињеног махом од бивших чланова првог, прогласио срамним, неприхватљивим, издајничким. О томе сведоче текстови Иване Бошњак и других аутора, објављени ових дана на сајту СРПСа. У коментару под насловом „Док се министар не закуне“ негдашња портпаролка Уније каже: Сами смо саставили текст Споразума, сами инсистирали на његовом потписивању, и сад, наравно, сами нећемо да га потпишемо! Ови који га потписаше, остали грбави, али, добро, они су редовно грбави па ме не брину. Него, ови ,,наши“ (а наши су увек они који иду уз … иду уз…е, знам да постоји неки српски израз уз то ,,уз“, само овако финој не може да ми стане у текст!), сад решили да се не споразумеју. У другом, неауторизованом тексту под насловом „Одбили „свој“ Споразум па штрајкују, а потписници преговарају!“ разоткрива се болна истина наше реалности да је најлакше ништа не знати, али имати чврсте ставове. Управо се у овој тачки поетика гротеске Ковачевићевог дела укршта са трагикомичном сликом међусиндикалне борбе, јер, што би рекао Илија Чворовић – Има ко је у овој земљи плаћен и задужен за истину! Такво, толаритарним оквирима ограничено мишљење природно добија свој исход у слепом веровању да – ко друкчије каже – клевеће и лаже и нашу осетиће пест!
Присетимо се чему учимо ђаке и обликујемо тако не само будуће људе, већ и културни амбијент у којем ће проговорити сав репертоар етичких и духовних вредности које су и нас обликовале. Хоћемо ли им рећи да је већа храброст из удобности прикрајка властиту несигурност и незнање саобразити општем духу времена и свући са себе терет одговорности етикетирањем оних који су се одважили да корак напред? Хоћемо ли длановима снажно затворити уши и узвикивати „Издаја!“ или ћемо истинске вредности препознати у човековој решености да следи своје уверење без обзира на последице?
