Mnoge škole su uz interna dežurstva i školskog policajca angažovale i privatno obezbeđenje
Incidenti među učenicima najčešće se dešavaju posle završetka nastave u smeni, pored škole ili u dvorištu kada nema starijih u blizini. Većina učenika su nemi posmatrači nasilja, tek mali broj njih obrati se nastavnicima ili drugom osoblju za pomoć.
Ovo su samo neki od zaključaka iz nedavno objavljene knjige predavača Kriminalističko-policijske akademije (KPA) mr Svetlane Ristović „Stop nasilju u školama – uloga privatne bezbednosti”, u izdanju Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja i izdavačke kuće „Hesperija edu”.
– Aktuelno je novo shvatanjesistema bezbednosti u kojem važno mesto pripada sektoru privatne bezbednosti. Ovaj sektor nije i ne sme biti konkurencija državi, odnosno policiji i javnoj bezbednosti. Složena bezbednosna situacija u svim sferama društva nalaže njihovu saradnju i prožimanje. Svedoci smo trenda da je sve više onih, uključujući i države, koji koriste usluge privatnog sektora bezbednosti – kaže mr Ristović.
U tome ni škole nisu izuzetak. Mnoge obrazovne ustanove nastojeći da suzbiju vršnjačko nasilje, narkomaniju i da reše druge bezbednosne izazove, uz interna nastavnička i učenička dežurstva i školskog policajca koji obilazi škole, angažovale su i privatno obezbeđenje. Mr Ristović, radeći na knjizi, sprovela je anketu među pripadnicima obezbeđenja koji čuvaju više škola u Beogradu.
– Oni kao najčešći uslov i uzrok nasilničkog ponašanja u školi prepoznaju probleme u porodicama učenika, ali ističu i uticaj objekata u blizini škola kao što su kafići, prodavnice alkoholnih pića ili kladionice – objašnjava mr Ristović.
Verbalno nasilje je veoma prisutno, iako se ono često potcenjuje jer nema scena i posledica kao prilikom, na primer, tuča, ali i ono nanosi bol, patnju i poniženje. Najučestaliji vid nasilničkog ponašanja među učenicima je siledžijsko ponašanje.
– Oblici ispoljavanja nasilja u školama, njegova učestalost, mesto i vreme izvršenja, zahtevaju uključivanje odraslih u većoj meri – roditelja, nastavnika, policije i privatnog obezbeđenja tamo gde ono postoji, strogo i dosledno sankcionisanje nasilnika, a naročito razvijanje veštine nenasilne komunikacije. Postoje različiti programi prevencije nasilničkog ponašanja u školi, između ostalih i oni na kojima se uči kontrola besa a namenjeni su učenicima sklonim nasilju – kaže mr Ristović.
Ona ističe da svaka škola treba da se suprotstavlja nasilju na način koji odgovara okolnostima u kojima radi, ali nikako samostalno već u saradnji sa državnim institucijama. Škola mora preventivnim radom da predupredi pojavu nasilja među učenicima i istovremeno da utiče na njihovo pozitivno socijalno ponašanje. Zanimljiv je podatak da čak 44 odsto anketiranih smatra da su nosioci nasilničkog ponašanja u školama bivši učenici i učenici drugih škola.
– Može se konstatovati da između razreda postoje razlike u pogledu učestalosti nasilja. Stariji razredi, u osnovnim školama sedmi i osmi a u srednjim treći i četvrti, pokazuju manje sklonosti ka nasilnom ponašanju od nekoliko godina mlađih đaka. To se može objasniti manjom psihičkom zrelošću učenika mlađih razreda, ali ta činjenica daje nadu se na njih može blagovremeno vaspitno uticati – objašnjava mr Ristović.
M. Galović
———————————————————–
Epidemija elektronskog nasilja
Često se, po njenom mišljenju, zaboravljaju žrtve drugih vidova nasilja, kao što je na primer elektronsko, čije posledice mogu biti podjednako teške, a često i bolnije, nego kada je u pitanju fizičko nasilje. „Nasilje među vršnjacima prelazi na društvene mreže i poprima razmere epidemije. Pojedina deca maltretiraju, vređaju i ismevaju vršnjake, a za to imaju na raspolaganju blagodeti savremene tehnologije kao što su SMS, MMS, foto i video klipovi ili čet. Kod ove vrste nasilja nije samo teško prepoznati žrtvu, već i nasilnika koji su najčešće naizgled dobra i poslušna deca koja ne prave probleme”, kaže mr Ristović.
POLITIKA
