Ако твоја жена мора све да трпи, ја не морам!
Бројни су чинови минимализовања значаја положаја жене у друштвеном смислу будући да је рецептивно поље нашег друштва омеђено наслеђеном културном парадигмом.
Иако је технолошки напредак жени ослободио део времена и енергије, она је суочена са све већим изазовима стварности која јој намеће нове друшвене улоге. Поражавајућа је истина да лиминалност нашег социјалног контекста круни све повластице традиционалног друштва, не нудећи заузврат праксу развијеног света. У свету бизниса, новац и зарада непобедиво заузимају прво место, а социјална питања се неминовно склањају ван хоризонта јавне свести.
Али, једно је извесно: и најмање људско противљење и непристајање већ је велики чин! Крајње је време за отпор недостојном животу и обрачун са страхом који носимо у себи.
Упркос декларативним напрезањима, Србија је и даље земља у којој је знатно већи број незапослених жена него мушкараца, у којој оптика послодавца не препознаје способне жене, већ ходајуће невоље и јуришнике на неоправдана боловања, умишљене принцезе које ће, савим извесно, избегавати прековремени и рад викендом и, поврх свега, желети да имају и приватни живот! Неписано је правило: ако мушкарац и жена у Србији заједно раде, можете претпоставити ко је шеф…
Овакво егзистенцијално искуство деле многи, али се устручавају да се јавно солидаришу. Такво лицемерје, ипак, сасвим је логично, јер: увек је неупоредиво теже заступати и сведочити истину него је знати.
Не дозволимо да аксиом нашег односа према другима буде самозагледаност, властити интерес и експлоатација другог, већ своје друштвено делање саобразимо духу толеранције, солидарности и људских права!
Недопустиво је бескрајно понављање нашег искуственог обрасца – да и после успеха, као и после неуспеха – паднемо у потпуно мртвило јавне неактивности.
ГСПРС ,,Независност“
