Racionalizacija mreža škola i broja nastavnika uz adekvatni socijalni program, jednosmenski rad u školama i osavremenjivanje nastavnih planova, reforma nadzorničke službe .. predlozi su Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije

Zvuči, a i jeste, apsurdno da su sve škole u Srbiji – i one na vrhu Kopaonika i u bespućima Homolja, u banatskoj ravnici i one u centru Beograda – dužne da rade po istom programu, da koriste ista nastavna sredstva i iste nastavne metode. Dodajmo geografskim i specifičnosti u socijalnom, kulturnom i etničkom okruženju ili pripadnosti učenika, ogromne razlike u ekonomskoj nerazvijenosti opština, pa je jasno da je šablonski rad jednostavno nije moguć.

Za 17 godina iz osnovnih škola je nestalo 189.656 učenika, a u srednjim 3.933, dok je broj odeljenja pao za 1.962 u osnovnim, a povećao se u srednjim za 951.

Takođe u Srbiji danas postoje 182 škole s jednim do pet učenika, dok s druge strane u 145 škola ide više od hiljadu učenika, iako je po zakonu predviđeno od 600 do 800. Samo u Beogradu postoji 50 škola s više od 1.300 đaka, dok u nekim ima i više od 2.500 (Preševo, Vinča, Ivanjica, Novi Pazar), u kojima se radi u tri, pa i četiri smene, što je van svih evropskih standarda.

Približno 88 odsto redovnih osnovnih škola ima višak nastavnog prostora, dok osnovne škole za obrazovanje odraslih nemaju adekvatan prostor u devet od 16 škola.

Centralizacija, neracionalna mreža škola, loš položaj nastavnika, rad u više smena, česte promene na čelu ministarstva, samo su neki od problema u našem obrazovanju koje je po mišljenju Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije potrebno odmah rešavati. Zato su u sindikatu sačinili dve knjige (odakle smo i uzeli ove podatke) u kojima su okupljeni predlozi onih koji drže dnevnik u rukama svaki dan, o tome kako bi trebalo da izgleda stabilan obrazovni sistem u Srbiji.

Neki od njihovih predloga su izmene zakona, povećano izdvajanje iz bruto društvenog proizvoda, racionalizacija mreža škola i broja nastavnika (uz adekvatni socijalni program), inoviranje standarda za prostor, opremu i nastavna sredstva, prelazak na jednosmenski rad, osavremenjivanje nastavnih planova, reforma nadzorničke službe, uvođenje sistema vrednovanja rada obrazovnih institucija, poboljšanje materijalnog statusa i uslova rada nastavnika…

Ivan Ružičić, direktor čačanske Gimnazije, kaže da činjenica „da mi u Srbiji moramo da dokazujemo da učitelji, nastavnici profesori treba da kreiraju obrazovni sistem, a ne oni koji nikada nisu držali dnevnike u rukama ili su ga zamenili za mesto u administraciji, jasno govori o tome gde se nalazimo i šta radimo“.

Po viđenju Miodraga Skrobonje, inače profesora fizike i nekadašnjeg predsednika USPRS-a, u ekonomski slaboj državi, mreža škola je veoma razuđena i ekonomski neodrživa, bez obzira na konfiguraciju terena i nacionalne manjine. U Srbiji je trenutno blizu 2.000 predškolskih ustanova, među kojima oko 200 privatnih, više od 1.000 centralnih osnovnih škola, 527 srednjih škola od kojih su 127 gimnazije, a 333 srednje škole… Opremljenost više od 4.000 objekata u kojima se izvodi nastava je između pet i 65 odsto, 40 procenata škola nema fiskulturne sale, mokre čvorove, često ni dvorišta. Od ukupne mase koja se izdvaja za obrazovanje – 96 do 98 odsto ide na plate, dok je u Evropi taj odnos 76 prema 24 i „zato su njihove škole nove, funkcionalne, dobro opremljene, nastavnici se stručno usavršavaju, pa nije ni čudo što njihovi učenici postižu rezultate iznad naših, o čemu najvolje svedoče rezultati PISA testova“.

Na sve ovo, dr Zoran Avramović, profesor Megatrenda i saradnik Instituta za pedagoška istraživanja, ukazuje i na porast nasilja u školama i dodaje da opravdana briga za zaštitu dece od nasilja nastavnika, nije praćena odgovarajućom zaštitom učitelja i nastavnika od nasilja dece.

A po mišljenju dr Vigora Majića, osnivača i direktora IS „Petnica“, veliki problem našeg obrazovanja je to što su škole pretvorene u „isturene kancelarije Ministarstva prosvete“, koje nemaju nikakvu slobodu realizacije nastavnih sadržaja, organizacije nastave, finansiranju…

– Potrebna nam je samostalna i slobodna škola, sposobna da se prilagodi specifičnostima lokalne situacije. Zašto se dve škole ne bi razlikovale po režimu rada, pedagoškim zahtevima, načinu komunikacije između nastavnika i roditelja? Pokušajte da pronađete zemlju u Evropi koja ima veći stepen centralizacije školstva u Srbiji. Ne postoji, niko ne radi kao mi. Pošto je jasno da nismo najrazvijeniji i najpametniji u Evropi, jedino možemo zaključiti da model centralizacije nije dobar sam po sebi – ističe Majić.

On dodaje za razmišljanje još jednu činjenicu: od početka devedesetih, na mestu prvog čoveka prosvete, promenilo se oko 14 osoba. Kako ovako česte promene u ministarskoj fotelji utiču na obrazovni sistem koji neprekidno reformišemo, a nikada to da uradimo kako treba – zaključite sami.

Sandra Gucijan