Сузана Стојиљковић, магистар информатике, залива зелену салату
У размаку од свега пар метара нашли су се магистар информатике, технолошки инжењер, дипломирани економиста, неколико правника, па чак и доктор природних наука. Није реч о састанку стручњака који ће разматрати неко важно државно питање, није реч о стручном семинару, нити о скупу интелектуалне елите Србије. Они су факултетске дипломе давно „окачили о клин” и за своју егзистенцију зарађују продавајући воће, поврће, лековито биље и чајеве, козметику или јефтине фармерке на некој од београдских пијаца.
Док купци са цегерима јуре између тезги на Цветковој пијаци, продавци бришу зној са чела и помало поспани надвикују се ко ће јефтинијом понудом привући муштерије. Једна од њих је Сузана Стојиљковић (46). Из пластичне флаше са пробушеним чепом залива зелену салату како би изгледала што свежије и као са разгласа обавештава пролазнике да је килограм парадајза 90 динара. На први поглед, не разликује се нимало од осталих пољопривредника за тезгама. Међутим, Сузана зна да направи програм за једну књиговодствену агенцију, или да пише алгоритме за најкомпликованије математичке задатке. Она је магистар информатике и рачунарства, завршила је Природно-математички факултет у Београду са просеком 8,5. У својој професији никад није радила.
– Раније, није било дана да не жалим што нисам у професији добила прилику. Маштала сам о томе да радим у некој модерној фирми и да ћу се свакодневно сусретати са бројним програмерским изазовима. Сада, кад имам иза себе породицу, морам да размишљам како да се прехранимо, а једини начин за то је да искористимо пољопривредно земљиште и да зарадимо од рада. Већ 11 година радим овај посао и производим поврће, али и даље ме интересују рачунари, алгоритми, програми. Ипак, то је нека моја неостварена љубав, живот и реалност је нешто друго – каже Сузана док услужује муштерије.
Дипломирани економиста Момчило Симјоновић је радио у својој струци после факултета, али је државна фирма, као што је то са многима био случај, пропала, приватизована, а он, као и стотине радника, остао без посла. Натеран немаштином и безуспешним тражењем радног места, одлучио је да производи печурке, о којима до тада ништа није знао.- Тражио сам послове, сви су ми затварали врата, а породица је морала да преживи. Купио сам књиге, читао, учио и 1996. године сам одлучио да ризикујем и покренем производњу печурака на тавану куће. Посао сам мало развио, али није ни сад лако. Печурке треба одгајити, па доћи на пијацу, а онда се изборити са масовним производњама и ниским ценама. Али добро, најбитније је да се преживљава. Али, да ми је неко као студенту док сам проучавао економске предмете рекао да ћу се бавити пољопривредом, помислио бих да је луд – прича Момчило.
На другом крају града, на Бајлонијевој пијаци, приче готово идентичне. Дипломираних правника, економиста, физичара и хемичара, географа и професора српског језика има на претек. На последњој тезги, код рибарница, Радован Поповић продаје лековите чајеве и биље. По струци инжењер технологије, а у струци ниједан радни дан.- Већ 23 године сам на Бироу и ниједан посао ми нису понудили. Радио сам преко студентских задруга грађевиснке послове, током деведесетих продавао бензин и цигарете. Пре неколико година, игром околности, добио сам прилику да од произвођача купујем чајеве и биље и да то продајем на пијаци. Зараде има, да се преживи, али верујте да је тешко. Џаба нам свима овде факултети, причање страних језика и богате биографије. После се чудимо што нам деца одлазе из земље. Ја први своју децу нисам могао да усмерим на факултет. Како да их саветујем да уче, кад виде како сам ја прошао – разочаран је Радован.
Банкар на њиви
Драгана Трајковић (21) је на другој години Филолошког факултета у Београду и студент Више пословне школе. Њен брат, Братислав, дипломирао је банкарство. Међутим, они, као остали студенти, немају пуно времена за ноћне изласке и јутарње кафе са бруцошима. Уколико им факултети не донесу посао, продавање поврћа на пијаци им је резервна варијанта.
– Видите и сами колико је људи с факултетом на ивици егзистенције. Ми смо свако јутро на пијаци, продајемо, па по подне учимо и радимо послове на њиви. Немамо избора. Ми бисмо волели да добијемо неки посао где ћемо радити у струци, имати добру месечну зараду, али како време пролази, све нам је јасније да без тезге нема вајде од диплома – истиче Братислав, док његова сестра муштерији ставља везу першуна више, каже „кућа части”.
Борис Вуковић
