Насиље у школама и даље присутно. Деца из страха не пријављују проблеме, а према речима стручњака, потребна је и већа ангажованост родитеља.
Без обзира на смањење насиља у школама, оно је и даље присутно. Ученици често посматрају или трпе насиље, али се, због страха од освете, не усуђују да то пријаве. Случај девојчице из Суботице која је била изложена насиљу само је један у низу који се догађа протеклих година.
Дванаестогодишња девојчица из Суботице трпела је четири године насиље у Основној школи „Иван Милутиновић“. Деца су је одбацивала само зато што је имала вишак килограма, називајући је погрдним именима.
Малтретирање је почело у првом разреду, а пратиле су је ружне речи и чупање за косу. У другом разреду девојчица је добила батине. Отац девојчице безуспешно је покушавао да заштити дете, а потом ју је исписао из те школе и уписао у другу.
У школама у којима се спроводи програм „Школа без насиља“ број случајева вршњачког насиља је смањен, али је то, очигледно, недовољно. По мишљењу стручњака, при решавању тог проблема потребно је да се и родитељи више укључе.
„Ми смо управо из тог разлога покушали да промовишемо јавности и садржај појма насиља, у намери да упознамо грађане и родитеље да, када деца иду у школу, и они сами знају шта је садржај насиља, да би у разговору са својим дететом дошли до евентуалног одговора до којих школа није дошла и да нам је стало да насиље искоренимо“, каже министар просвете Жарко Обрадовић.
Школа без насиља
Школа без насиља подразумева успостављање механизама који ће омогућити ученицима да препознају насиље и да га пријаве. Такође је важно обезбедити услове наставницима како би могли да помогну ученицима који пријављују насиље. Статистика показује да свако пето дете у школи бира да ћути и не пријављује насиље.
„Оно што у програму школе без насиља покушавамо да урадимо и помогнемо школама јесте да се тај механизам оснажи, тако да онај ко чини насиље заиста увиди да је нешто лоше урадио другој особи, да се заједно са њим, његовом породицом ради на томе да се такво понашање реши, односно промени, а у исто време да се ради са оном особом која трпи насиље“, наводи Јелена Зајегановић Јаковљевић из Уницефа.
Преко насиља не би требало олако прелазити.
„Замислимо да постоји озбиљна решеност да се насиље уочава, евидентира, да се не толерише, да се помаже жртви, да се ради са насилником, да се насилни ученик и његова породица не оставе на миру док се тај проблем не реши, јер је то њихов проблем или проблем друге деце у разреду. Тада би се такви инциденти посматрали много озбиљније“, сматра професор Филозофског факултета Драган Попадић.
Превентивним деловањем, односно ненасилном комуникацијом која негује поштовање, другарство и пријатељство предупредило би се насиље. Ако се дете повлачи у себе, покушава да избегне средину или вршњаке, то би требало да буде знак за родитеље и наставнике да спрече насиље које може да настане после почетног конфликтног односа међу вршњацима.
РТС
