Један од основних проблема у нашем друштву је слабљење моћи синдиката. Разлози за то су многобројни.

            Држава пролази кроз такозвану постсоцијалистичку транзицију што доводи до промена у свим областима друштвеног живота.Све то се пресликава и на просвету.

Много наслеђених проблема из предходног периода отежава стварање демократских друштвених навика и демократских институција. Социјална апатија, значајни пораст незапослености коју власт зове рационализација, непотизам који подразумева запошљавање појединаца на темељу породичних, родбинских, пријатељских или политичких веза, ширење „економије преживљавања“ и „културе сиромаштва“само су неки од најзначајних проблема са којима се просвета суочава.

            У оквиру „културе сиромаштва“ базични проблем је комуникација између четири репрезентативна синдиката. Ако се лошој комуникацији  придодају и наслеђене вредности које поједини синдикати нису напустили проблем се усложњава.

            На сајту СПРВ налази се текст који је написао председник СПРВ Миодраг Протић „Ко је одговоран за слом српске просвете“ . Цитирам део тог текста;.. „ да просвета Србије има  најмање десетак синдиката од којих четири репрезентативна, а од тога само један синдикат који се заиста покушава борити за спас образовања и запослених у образовању, док су нажалост сви остали синдикати само продужена рука власти. То што су политичари јако добро одрадили сетивши се оне старе римске пословице, морамо им признати да су то мајсторски одрадили. Али не би они били победници када би се наше колеге пробудиле , ставиле прст на чело и запитали се „који је то синдикат који заиста ради за добробит образовања“. Одговор је кратак и јасан  – то је само Унија синдиката просветних радника Србије.Искрено се надам да ће нам у најскорије време приступити већина колега из свих установа образовања Србије како би на синдикалној сцени остао само један прави синдикат који би представљао моћног преговарача са Владом Репубиле Србије „

            Читајући овај текст стекла сам утисак да се председник СПРВ –а Миодраг Протић ставља у службу идеологизације, што је рецидив реалног социјализма. Овај текст показује строго и круто инсистирање на сопственим позицијама као једино легитимним. Замењује се целина и део у коме  део представља себе као целину. Даље би се могли запитати коме припадају оних десет синдиката које наводи председник СПРВ-а . Припадају управо Унији и чине „скуп малих кућних синдиката“.Сви ти синдикати воде монолог у оквиру Уније. Недостаје им заједничко организационо деловање, што ме наводи на помисао да су они више техничка, а мање програмска коалиција.

            Без заједничке платформе , циљева, деловања као и добре комуникацје бар на нивоу бон – тона нема даљег синдикалног развоја на сцени Републике Србије.

            Неспоразуми неће настати уколико, убудуће нађемо минимум заједничког значења. Значења би требало да се огледају  у материјалном статусу,квалитету образовања,  роковима за реализацију и одржању комуникације договора међу репрезантативним синдикатима

            ГСПРС Независност сматра да особености репрезентативних синдиката треба поштовати. Лошу комуникацију и неспоразуме користи држава правећи себи простор за деловање . Господин Протић је назива римском пословицом а ја кажем „ divide et impera”. Прст на чело требало би да ставе синдикалне вође и добро размисле шта је у интересу чланова. Да ли је то један „прави синдикат, моћни преговарач“ или су то четири репрезентативна синдиката са заједничком платформом .Време нам цури.

 

                                                                                                                       

Нада Јокић