МАШИНА-производња друштвене критике
фото: Матија Јовановић
Министарство просвете, науке и технолошког развоја гаси Дом културе „Студентски град“.
Током јучерашњег дана на друштвеним мрежама се појавио скенирани допис које је Министарство упутило Дому културе „Студентски град“ (ДКСГ) у којем се од управног одбора ове установе захтева да донесе одлуку о припајању те установе Студентском културном центру (СКЦ). То практично значи гашење ДКСГ-а, јер би припајањем изгубили статус правног лица, те могућност да самостално доносе одлуке о сопственом функционисању.
Министарство се позива на наводну „Одлуку о спровођењу рационализације и реорганизације у систему и области образовања и васпитања“, међутим запослени ДКСГ-а и поред захтева нису добили такву одлуку на увид. Ипак, већ само помињање „рационализације“ на документу који је потписао министар Младен Шарчевић може бити довољно за сумњу да ће то водити „подизању квалитета“.
Спајање две установе са сличном делатношћу би готово сигурно водило смањивању броја радника и радница али и смањењу броја културних програма и паду квалитета културно-уметничке продукције. Надлежно министарство спроводи мере штедње и под изговором рационализације трошкова укида јавно финансирање институцијама, чиме ефективно гаси просторе кључне за производњу друштвености, као и њихов политички потенцијал.
Професорка Универзитета уметности у Београду Милена Драгићевић Шешић је за Машину прокоментарисала однос „рационализације“ и културне производње:
Показало се да рационализација у култури уствари не значи ништа. Стара је прича да вас људи на плати много коштају, међутим много више вас коштају они људи који нису на плати, које морате ангажовати хонорарно по уговору. Ви ту онда плаћате врло високе хонораре, јер плаћате њихову несигурност, прекарност, итд.
Као и све друге приче о рационализацији, гашењима и приватизацијама и ова би могла имати свој „интересантнији“ заплет. Иако за то за сада не постоје докази, као један од позадинских разлога наводи се идеја о измештању СКЦ-а из зграде у улици Краља Милана у Студентски град на Новом Београду чиме би се ослободио атрактивни пословни простор у центру града. Ако се узме у обзир то да је већ сада велики део зграде СКЦ-а окупиран комерцијалним садржајима приватних фирми страх од даље приватизације тог простора није неоснован.
Министарство свој захтев образлаже чланом 29. Закона о ученичком и студентском стандарду који се бави искључиво променама статуса, назива и седишта установе, а не и питањем припајања, односно укидања које је прописано чланом 31. истог закона. У том члану се каже да „акт о укидању доноси оснивач“, односно Влада Републике Србије.
Како сазнајемо, притисак министарства на ДКСГ одвија се у тренутку када су и в.д. директора и заменик в.д. директора и правни саветник на одмору, односно боловању. Иначе, ситуација са „в.д.“ руководством није нова, а њено потенцијално решење је спречило управо Министарство поништавањем конкурса за место директора ДКСГ-а у јануару ове године. Занимљиво је и да су директори свих других студентских културних центара (у Београду, Нишу, Новом Саду и Крагујевцу) који су под ингеренцијом Министарства просвете такође у в.д. стању. По нашим сазнањима Студентски културни центар којем би ДКСГ био припојен тренутно нема оформљен ни управни одбор.
Запослени ДКСГ-а су већ покренули петицију против гашења те установе. У саопштењу којим су се обратили јавности они најављују и покретање иницијативе да се ДКСГ поново врати под надлежност Универзитета у Београду, што је био случај до 1993. године.
Професорка Драгићевић Шешић овакав захтев сматра добрим:
Мој је став да студентски културни центри у Србији треба да буду дати на управљање универзитетима. Они су основани као универзитетске организације а етатизовани су деведесетих када се све у култури етатизовало и нико у првом тренутку није ни освестио шта се дешава. Некада су то биле друштвене организације под самоуправом људи који су тамо били једна заједница.
Модел управљања какав је ДКСГ некада имао према речима професорке Драгићевић Шешић се може сматрати далеко демократичнијим и прогресивнијим него што је то сада случај.
Што се културне политике и стратегије тиче за период од ’78. до ’82, ДКСГ је имао начин управљања какав се данас у свету сматра најмодернијим. То значи да је имао свој стратешки план, годишњи план који је стављан на јавну расправу. Са студентима се дебатовало о том плану и претходним извештајима. То се данас зове партиципативна културна политика. Свака редакција у том периоду имала је свој мали савет, а то значи није само један кустос, него је било и студентата. То се звало редакција. Значи ту се на другачији начин живело и радило. Од деведесетих ова власт је то етатизовала, уништила тај дух редакцијског, партнерског рада, и последњим именовањима директора створили су атмосферу у јавности да се мало зна о раду тих установа, не кривицом запослених у тим установама, већ руководства.
У тренутку када великој већини образовних и културних установа прети с једне стране затварање или реорганизација под изговором рационализације јавног сектора, а с друге ретрадиционализација програма у виду „очувања“ културног идентитета, ДКСГ представљаа важно место борбе младих за простор другачијег културног и идеолошког промишљања.
фото: Матија Јовановић
Дом културе „Студентски град“ основан је 1971. године, а 1974. године почиње са радом у згради која је по пројекту архитекте Милана Митровића изграђена као интегрални део тада највећег студентског дома на Балкану. Као и други, поготово студентски културни центри, представља јасне визије образовне и културне политике СФРЈ, чије су намере биле испуњавање културних потреба студената Београдског универзитета. ДКСГ више од четрдесет година организује књижевне, позоришне, филмске, ликовне, музичке, едукативне и друге програме, а у оквиру њега функционишу и библиотека са читаоницом, галерије и кафе. Сем комерцијалних позоришних и филмских, улаз на све програме је бесплатан.
