Деца у Србији на тестовима интелигенције постижу натпросечне резултате, док је ситуација потпуно другачија када знање треба да се примени. На ПИСА тесту, већ трећи пут деца показују резултате испод просека.
Проходност деце на тестовима Менсе у Србији је на прилично високом нивоу – међу најбољима смо у Европи, али укупни резултати ипак изостају. Просечно српско дете заостаје за својим вршњацима из Европе и посебно Источне Азије.
Међународни програм процене ученичких постигнућа ПИСА (Programme for International Student Assessment Programme for International Student Assessment) је, у овом тренутку, највеће међународно истраживање у области образовања. Реализује се у организацији ОЕЦД-а (Организације за економску сарадњу и развој) од 1997. године.
Тестирања ученика организују се сваке три године (2000, 2003, 2006, 2009…), а основни циљ је да се омогући земљама учесницама да доносе стратешке одлуке у образовању, на основу емпиријских података о достигнућима ученика и условима у којима се они школују.
Тестовима се процењују знања која су ученици стекли током школовања. Уместо термина знање, обично се користи израз писменост или компетенција.
Писменост, да би се указало да је реч о оним знањима која се сматрају образовним капиталом, неопходним да би ученик наставио школовање и да би се успешно снашао у личним и професионалним улогама у којима ће бити једног дана, као одрасла особа. Бити компетентан у овој студији не значи само да је неко стекао одговарајућа знања, већ и да зна када и како може да их примени.
Деца у Србији на ПИСА тесту већ трећи пут показују резултате испод просека, а доказано је да је један од елемената који се мере на тој међународној провери – функционално (употребно) знање, у директној релацији са бруто националним дохотком (БНД).
Председник Комитета светске Менсе за даровиту децу др Ранко Рајовић каже да се не може створити богата држава без функционалног знања, напомињући да се по ПИСА тестовима види да Србија нема такво знање.
Рајовић истиче да је врло је важно да схватимо да у подизању нивоа знања наше деце морају учествовати сви – родитељи, васпитачи, учитељи. Чланови српске Менсе, како наводи, улажу доста труда и додаје да је последње три године у нашим школама и вртићима у примени Менсин „НТЦ систем учења“.
„Приоритет Европе јесу сви програми за повећање функционалног знања, управо због везе са БНД, јер европске државе касне за појединим државама Азије. Ако је ово приоритет за Европу, а ми смо испод европског просека, онда је повећање функционалног знања за нас дупли приоритет“, рекао је Рајовић за Танјуг.
Према његовим речима, за неискоришћеност интелектуалних капацитета и недовољну посвећеност даровитој деци, као важном ресурсу сваке државе, није крив само образовни систем, већ проблем мора да се сагледа са више страна.
Три кључна проблема
Како би унапредили образовни систем у служби функционалног описмењавања младих, у Менси су уочили три главна проблема, која се могу релативно брзо отклонити кроз „НТЦ систем учења“.
„Први проблем је развој детета до седме године, где много греше пре свега родитељи“, објашњава Рајовић, који је и коаутор Менсиног система учења.
Рајовић објашњава да родитељи, углавном из најбоље намере, спречавају своју сасвим малу децу у њиховим инстинктивним активностима (скакање по кревету, ходање по банкинама, скакање по барицама, провлачење), које помажу развој детета и одређених структура мозга, касније веома важне у животу.
„Напротив, све више имамо обрнуту ситуацију, у којој одрасли дозвољавају деци да раде нешто што може да оштети развој укупних способности детета, на пример претерано гледање телевизије и играње видео игрица на рачунару“, додаје коаутор програма.
Други део проблема је учење, и ту се, како каже Рајовић, греши, јер се и даље инсистира на репродуктивном учењу, што из угла медицине није физиолошко учење.
Према његовим речима, у Менсином програму учења уводе се нове вежбе, заступљене су игре мисаоних класификација, серијација, асоцијација и аналогија, где млади добијају потпуно нов начин учења кроз играње, а успут науче и лекцију, а што је још важније, веома лако је упамте.
„Иако има још противника таквог учења, резултати недвосмислено говоре да деца овако науче брже, лакше, без много стреса и страха од одговарања, дуже памте и могу да повезују научено“, наглашава Рајовић.
Репродуктивно учење у школама
Рајовић наводи да у школама данас имамо и до 90 одсто деце која репродуктивно науче све и да нема више само 20 одсто одличних ђака, као раније.
„Ђаци који су имали јединице сад су дошли на тројке, некадашњи тројкаши данас добијају петице“, каже Рајовић, додајући да су деца данас опуштена и да се више не плаше школе.
Трећа фаза програма представља повезивање наученог, односно функционално знање, чији су важан сегмент загонетне приче и питања. „Када обучимо учитеље да то раде у школи, деца имају осећај као да су дошли на квиз“, рекао је Рајовић.
Други аутор програма који се бави управо функционалним знањем је Урош Петровић, председник Менсе Србија, дечји писац. Петровићев задатак је да децу проведе кроз систем загонетних питања, која не захтевају пуко знање и на која неће одговорити само она деца која су научила или запамтила одговор.
„Када радимо на овакав начин, читаво одељење учи како да размишља до самог одговора у креативној атмосфери“, каже Петровић.
Доктор Рајовић упозорава да последњих десет година имамо све више проблема са поремећајима учења (дислексија, дисграфија), децу са поремећајима говора, 90 одсто деце неправилно држи тело због проблема са кичмом, а све то утиче на њихове сазнајне способности.
У оквиру програма постоје семинари за васпитаче, учитеље, а укључени су и родитељи. Програм се примењује три године у Србији, а пре месец дана започета је и сарадња са УНИЦЕФ-ом.
У Европи у 14 држава примењују НТЦ програм учења, који је у Србији акредитован у Заводу за унапређивање васпитања и образовања, а спроводи се уз помоћ Савеза учитеља Србије и Друштва васпитача Војводине.
РТС
