Slična sudbina dece u prihvatilištu – napustili su ih, ili su im umrli roditelji, upali su u loše društvo ili postali žrtve nasilja i trgovine ljudima
Vreme u druženju brzo prođe Foto D. Jevremović
Aleksandar (16) iz Pančeva imao je šest godina kada ga je policija prvi put dovela u Prihvatilište i Prihvatnu stanicu Beograd. Živeo je pre toga s dedom koji nije bio u stanju da se brine o njemu i mnogo vremena provodio je sam na ulici. Zaposlenima u prihvatilištu i policiji trebalo je nedelju dana da utvrde njegov identitet. Od tada živi po domovima, a povremeno je u prihvatilištu.
– Imao sam 12 godina kada sam upao u loše društvo. Ja nisam krao, ali sam bio sa onima koji su to radili, pa su me uhapsili i podneli prijavu protiv mene, kao saučesnika. Onda su me doveli u prihvatilište, tu sam proveo neko vreme, pa sam bio vraćen u dom – priča Aleksandar.
U domu, međutim, nije mogao da se navikne na vaspitače i odatle je bežao više puta u proteklih nekoliko godina. Već četiri meseca živi u prihvatilištu i uskoro bi trebalo da se vrati u dom. Sada je siguran da više neće bežati, želi da završi školu i da izbegava nevolje. Jednog dana će, kaže, biti vaspitač i pomagaće deci koja žive u socijalnim ustanovama.
Njegova godinu dana mlađa drugarica Anastasija iz Kraljeva poslednja dva meseca boravi u prihvatilištu. U domovima za nezbrinutu decu bila je od 18. meseca života, a u prihvatilište je došla zbog problema u prilagođavanju prilikom boravka u jednom od njih. Poznaje majku i oca, ali odbija svaki kontakt s njima. Ima brata koji živi u drugom gradu i koji povremeno dolazi da je poseti.
– Upisala sam se u krojačku školu, od septembra krećem na usavršavanje, a želim da jednog dana radim kao dizajner. U prihvatilištu sam shvatila da postoje ljudi koji žele da mi pomognu, da nije sve tako crno kako je meni izgledalo. Navikla sam se na pravila i znam da ona postoje da bi meni bilo bolje. Ovde živimo kao jedna porodica. Zajedno učestvujemo u radionicama, idemo na kuglanje, u šetnje – priča Anastasija.
Život u domu je poseban ali, kako ona objašnjava, ako je dete od malih nogu u njemu, navikne se na tu sredinu. Mnogo je teže onima koji dođu sa, na primer, deset godina, jer moraju da se privikavaju na novo okruženje, upoznaju s decom i vaspitačima, pravilima, što je mnogima izuzetno teško.
Pre tri meseca iz Novog Sada u prihvatilište je stigla Mia (14). Osam godina provela je u hraniteljskoj porodici, a onda je došla u sukob s hraniteljkom i zbog toga se našla u ovoj ustanovi.
– Ovde se družimo i pričamo s vaspitačima, idemo u šetnje i igramo se, lepo se slažemo – priča Mia.
Ona je u kontaktu sa sestrom koja je dosta starija od nje, ali, zbog svojih problema, ne dolazi da je poseti.
Sudbine ovo troje dece slične su sudbinama većine mališana koji su privremeno utočište našli u prihvatilištu. Napustili su ih, ili su im umrli roditelji, upali su u loše društvo, postali su žrtve nasilja u porodici ili trgovine ljudima… Trenutno u ovom prihvatilištu ima 19 dece, iako zvanično može da primi – 16.
– Nikad ne znamo šta ćemo da zateknemo kada stignemo na posao: konkretno sada nas je čekalo još jedno dete na prijemu, drugo se razbolelo pa smo ga vodili kod lekara, dok su po treće došli policajci u civilu da ga prebace u dom. Dečak je bio četiri dana u prihvatnoj stanici i više nije mogao da ostane, ali on nije želeo da se vrati u dom u kojem živi. Dugo smo razgovarali s njim, policajci su bili strpljivi i na kraju smo uspeli da se dogovorimo – priča Ana Kalajdžić, specijalni pedagog u prihvatilištu.
Ovo je, kako ona objašnjava, jedina ustanova za prihvatanje nezbrinute dece na teritoriji Srbije, pa u nju pristižu mališani iz svih krajeva zemlje, ali i iz država u regionu. Po pravilu, u prihvatnoj stanici deca bi trebalo da ostanu između tri i sedam dana, a u prihvatilištu najduže mesec dana. Ali, u praksi to nije tako, većina mališana ostaje po tri ili četiri meseca, a jedan dečak, koji je deportovan iz Nemačke, živi ovde već godinu i po dana. Mališani ostaju duže u prihvatilištu jer nemaju kuda da odu
– Decu nam najčešće dovodi policija, stižu po odluci pravosudnih organa, tužilaštva i centra za socijalni rad. Sve češće dolaze i sami, jer prepoznaju ovo mesto kao sigurnu kuću. Pričaju s drugom decom, nađu one koji imaju slične probleme i onda pokucaju na naša vrata – kaže Ana Kalajdžić.
O deci u prihvatilištu danonoćno brinu osam vaspitača, dva socijalna radnika, rukovodilac, psiholog, medicinski tehničar i spremačica, a zaposlenima često pomažu i volonteri.
Dejana Ivanović
———————————————————–
Idu na bazen i izlete
Deca u prihvatilištu vreme najčešće provode u kreativnim radionicama, ali u ovim letnjim danima odlaze zajedno i na bazen, na izlete, u bioskop ili pozorište, kaže Milica Joković, koja 30 godina radi kao vaspitač.
– Sudbine dece su potresne, ali mnoga od njih su uspela u životu, završila školu, zaposlila se, stekla porodicu. Imali smo jednog dečaka bez roditelja koji je ovde praktično odrastao. Danas ima 25 godina, radi u jednom obdaništu, svoj je čovek, a mi smo s njim i dalje u kontaktu – kaže Milica Joković.
POLITIKA
