Школа „Соња Маринковић”
Уочи сваке нове школске године у Зрењанину се чују гласине о наводној угрожености мањина у погледу права на школовање на материњем језику. Поред редовне појаве да се говори о тешкоћама с којима се суочавају мађарска деца, ове године се могло чути и да родитељи са стрепњом очекују јесен јер је све мање првака кандидата за одељење у коме се учи на мађарском језику. Констатација се пре свега односи на Основну школу „Соња Маринковић”, у ужем градском језгру, која има одељења у Лукином Селу и Михајлову.
С ђацима кубуре и у Лукином Селу које је релативно мало по броју становника. За одељење првака на мађарском језику у граду ове године је једва сакупљено 11 деце што није био лак посао јер у граду постоји само једна предшколска мађарска група у коју је одлазило свега петоро малишана. Од злонамерних се могло чути да је угрожено школовање деце на мађарском језику и да држава о томе не води довољно рачуна.
С друге стране, у вези са уписом деце која наставу похађају на српском језику такође се појавио мањак ђака, а то је протумачено и тако да „неко“ хоће да ову децу потисне из школе како би се у њој учило само на мађарском језику. Појавила се и информација да су српска одељења препуна деце са сметњама у развоју, па родитељи неће овде да уписују ђаке који немају те тешкоће. Тако се, мисле поједини грађани, српска популација потискује из школе и дешава се својеврсно етничко чишћење.
Директорка Основне школе „Соња Маринковић“ Гизела Катона-Дебрецени је свесна свих тих прича и зна да су оне присутне у Зрењанину. Међутим, мада потврђује смањивање броја ђака, наводи и друге разлоге. Она предочава да, када је реч о мађарској деци, родитељи су доста комотни и своју децу уписују у најближи вртић без обзира на ком се језику у њему комуницира, што их онда опредељује и код уписа у школу.
– Неки овде не уписују децу зато што се школа налази у центру града, где је саобраћај густ. Многи верују да ће учењем на српском језику детету бити обезбеђена могућност разноврснијег избора у даљњем школовању – износи директорка школе.
Она вели да заиста у неким „српским“ одељењима има пола деце с посебним потребама.
– То је зато што се деца по правилу и по прописима у прве разреде уписују по територијалном принципу, што значи у најближу школу. То не важи за децу с израженим здравственим проблемима. Њихови родитељи се често одлучују за нашу школу јер сматрају да ми имамо добар однос према њиховој деци, зато што смо на листи школа које су одлично припремљене за инклузију, односно за уклапање те деце у ђачку средину. Ми смо заиста прошли посебне програме у припреми за тај посао – каже Гизела Катона-Дебрецени.
Ипак, она, када је реч о мањку ђака, на прво место ставља негативна кретања у наталитету у обе пупулације и миграције становништва. Млађи људи се селе ван центра града јер тамо добијају станове. Сви градови се шире, а највише деце се рађа у насељима на периферији па су и тамошње школе пуне, закључује директорка и сматра да је оправдана идеја о уједињавању две основне школе у центру Зрењанина где би се „Соњи Маринковић“ придружила школа „Вук Караџић“ која нема своју зграду. Ионако обе школе немају довољно ђака. Она негира и спекулације да неко нема слуха за нова одељења на мађарском језику у средњим школама:
– Нема довољно ученика јер сви хоће у елитне школе, а тамо их чека сигурно место јер је у мађарским одељењима слаба конкуренција и мало је кандидата.
Ђ. Ђукић
