|
Naoko logičan put. Konačno, i život ide tim putem. Jedino kada je reč o ljudskom dostojanstvu, onda valja pobeći od te logike. Prvi maj nije običan datum, ali, nije ni praznik. To je, pre bi se reklo, istorijski krajputaš na jednoj od ključnih magistrala razvoja ljudske civilizacije. On je i oznaka emancipacije ogromne mase ljudi što je kasnije imalo višestruke efekte na način života, politiku, uređenje privrednih odnosa, pa i na kulturno stvaralaštvo, jer se potrošačka baza kulturnih dobara naglo i enormno proširila. Dakle, istorijski datum koji se piše velikim slovom. Privredni razvoj naše civilizacije obeležili su razni faktori u različitim istorijskim uslovima. Samo jedan faktor se proteže od antičke privrede do danas – eksploatacija, ili bar, namera da se ona održi kao nepromenjivi faktor privrednog razvoja. Prvi maj 1886. godine u Čikagu, je prvi veliki dogadjaj kada su eksploatisani rekli da više neće trpeti tu podelu uloga i kada je ta poruka stigla i bila prihvaćena svuda u svetu, kao nijedna do tada. Bilo bi preterivanje kada bi se reklo da ta poruka nije stigla jedino u Srbiju. U socijalističkoj Srbiji, ali i onoj čitavih pola veka pre socijalizma, poruka Prvog maja je imala svoje mesto dostojno događaja koji ga je stvorio. U tih pedesetak godina, Prvi maj je bio dan kada se pokazivala spremnost radnika, svesnih svoje klasne pripadnosti, da svim oblicima borbe zauvek prekinu neljudske i nedemokratske odnose rada i kapitala. U socijalizmu, ubeđeni da su to i ostvarili, radnici su proglasili taj dan praznikom. Od tada stalno praznuju, kao da je vreme stalo. Kao da se nije desila privatizacija koja ih je preko noći vratila u položaj najamne, eksploatisane radne snage. Kao da se nije desila politička i socijalna tranzicija koja ih je postavila u ulogu pukih posmatrača rađanja demokratije, prikovanih za nametnute nacionalne, istinske ili krivotvorene, probleme. Politička elita, najčešće inicijator ili kreator tih problema, napravila je novi dnevni red za radničku klasu, dnevni red u kojem se od radnika očekuje samo da ga aklamativno prihvate i poslušno podmetnu leđa za ostvarenje zaključaka iz takvog dnevnog reda. I danas, kada, ruku na srce, postoje znaci buđenja novih odnosa u srpskom društvu, snažno nasleđe interesa političko-tajkunskih elita i dalje bezdušno vapi za njihovim očuvanjem. Tako se u povodu sporazuma iz Brisela priziva referendum o njegovom prihvatanju, a stanovnici, da, stanovnici, ne građani, (jer građani tako ne razmišljaju), četiri opštine sa severa Kosova povrh toga, traže peticijom povratak od nekuda nekog Vulina. Srbiji neće pomoći ni Dačić ni Vučić, sve dok većina njenih odavno pokleklih građana ne pronađe svoju ulogu u novoj Srbiji i daju svoj doprinos tom procesu. Neko ko je odavno morao i mogao da traži referendum o svojim otetim pravima, neko ko je odavno morao i mogao da potpisuje peticije za povratak svojih radnih mesta, gurnuo je sam sebe u pasivnu poziciju posmatrača izgradnje novog srpskog društva. On, prosečan radnik Srbije, pristao je da bude jeftino korumpiran, pristao je na to i ovog Prvog maja, skrnaveći još jednom taj svetli i sveti datum, masnim urankom i gozbom nepriličnom i za klasu na vlasti. Prvog maja 1886. godine u Čikagu, radnici su takođe mogli da odu na uranak. No, znajući da posle takvih uranaka uvek dolazi duboki sumrak, izabrali su da svojom smrću ispišu poruku, koju, nažalost, danas u Srbiji nema ko da pročita.
U Beogradu, dan-dva uoči još jednog straćenog Prvog maja UGS NEZAVISNOST |
