Прошла је година дана од Академије под отвореним небом, па је потребно обечежити без прославе, коктела, без гламура, без помпе и музике, без специјалних ТВ емисија, без „ексклузивних фотографија“, без иједне једине најаве, без „испегланих“ фотографија и текстова o виртуелној Србије, такво је време стигло. Ниси уз „најбољу власт на свету и шире“, ниси … Зашта си?
Синдикат је организација, друштво и место, за оне који желе да сазнају и ураде нешто више и другачије од онога што се свуда пласира и сугерише, да не кажемо – чиме се испира мозак… А управо тим вестима којима нас обасипају од јутра до сутра потребна је озбиљна анализа да би ствари биле представљене онако какве оне јесу. Увек се држимо правила што не желимо себи, не чинимо другоме и свако има право да критикује и буде критикован – коментар је слободан, чињенице су светиња. Да би се радило ово што ми радимо и како радимо, мора да постоји вера у нешто што је веће од пуног стомака. Или, мислите, што и мени понекад падне на памет, да смо – мазохисти? Могуће!
Судећи на основу низа састанака представника владе и синдиката, два састанка која су представници синдиката јавних служби имали са представницима Владе, а у прошли петак и на нивоу СЕС-а и са министром Душаном Вујовићем, нема назнака када ће се и да ли ће се донети Закон о систему плата у јавном сектору, о платним разредима, а преговори су окончани. Док на једној страни представници Владе Србије тврде да држава нема решење заклињући се у Закон о буџету и буџетски оквир, део јавности указује да владине мере штедње, које подразумевају и смањење плата просветним радницима, не могу дати било какав ефекат све док се у појединим јавним предузећима и установама исплаћују енормно високе зараде које су потпуно у супротности са економском ситуацијом у којој се Србија тренутно налази. Материјални положај представља само један сегмент много сложеније ситуације у којој се у овом тренутку налази српска просвета.
У овом тренутку, Србија се налази при самом дну светске лествице урађене на основу мера за спречавање одлива мозгова. На основу тих параметара Србија се налази на 147. месту, а иза ње су само Буркина Фасо, Бурунди и Мали, што недвосмислено указује на чињеницу да најобразованији напуштају земљу, а држава годинама ништа не предузима да то спречи. Професионално и егзистенцијално безнађе су основни разлози због којих се Србија у врло кратом року може наћи у ситуацији да остане без најобразованијег слоја друштва, јер садашњи подаци указују да сваке године најмање 30.000 младих и образованих напусти земљу, чије образовање кошта пореске обвезнике више од три милијарде евра. То што се ми боримо за материјални положај у суштини је борба за бољи материјални положај свеобухватне интелигенције у Србији, будући да је просвета поред здравства један од носећих стубова на којима почива свако нормално друштво.
Према образовању власт се у Србији односи као рачуновођа. Њих искључиво интересују проценти, колоне и фискални део, а не квалитет образовања коме се у уређеним земљама посвећује огромна пажња. Дакле, да се разумемо, није основни проблем да ли ће просветним радницима неко узети или закинути неки новац, а то чине деценијама све власти и владе, већ шта после тога. Другим речима, на овај начин долазимо у опасност да најобразованији и најстручнији људи почну да напуштају просвету што ће резултовати урушавањем образовног система за чију ревитализацију ће касније бити неопходне милијарде. То је суштина проблема. а не неколико хиљада динара како многи желе да представе у јавности.
Тезе које се пласирају, како просветни радници нису свесни како живи већина грађана представљају начин размишљања неуких и необразованих. Када се суочите са чињеницом да је за скоро 40 одсто људи у Србији диплома основне школе највећи образовни домет, онда вам је јасно да манипулисање таквим људима није неки велики проблем. Другим речима, неуки и необразовани одувек су тежила да друге спусти на свој ниво, а не да се сама уздигне на виши. Нас такав начин размишљања, који се непрестано подгрева у јавност, и не погађа, јер знамо да се наша борба и захтеви засновани на крајње рационалним и моралним принципима који почивају на нечему што се зове будућност. Али, у крајњем случају, наш циљ и није да се некоме допаднемо, јер ми нисмо политичари, ми не идемо на изборе, већ смо неко ко се бори за достојанство и материјални положај просветне струке.
У Србији не постоји политичка странка и политичар који образовање не наводи као приоритет, а на другој страни Србија је на зачељу европских земља у којима се најмање улаже у просвету. Ако вас подсетим да је шест и по одсто бруто домаћег производа европски просек издвајања за просвету, а да у Србији он износи 3,2 онда вам је све јасно. Ако се има у виду да је њихов бруто домаћи производ два, три и више пута већи од нашег, произилази да земље попут, рецимо, Финске у образовање улажу десет пута више од Србије. Али, да се разумемо, када то кажем не мислим на плате просветних радника, већ на свеобухватни образовни амбијент.
Могуће га је променити када се једном појаве у овој земљи политичари који ће разумети да се улагање у образовање вишеструко враћа, и то у релативно кратком периоду. То значи да они одлуче да новац порезких обвезника усмере према образовању. Повећати издвајања за образовање, повећати контролу рада учитеља, да се тај новац не баца у бунар, повећати стандард, и ученичких и образовних институција, онда имамо шансе ићи напред. Дакле друштву није стало до образовања, што је јако чудно, јер сви су прошли кроз школу. Незамисливо је да толико подцењују један део свог живота и људе који су их довели до тога. То је незамисливо и недопустиво. Овако, већ 25 година, се боримо за статус образовања, за сада скоро безуспешно, без обзира која Влада била и који предзнак је имала, већина њихових диплома, ако их имају, су сумњивог кредибилитета, али сви су морали проћи кроз основну и средњу школу, или поред неког факултет.
Чини ми се да се питање не поставља на прави начин. Евидентно је да професори имају недопустиво мале плате и да те недопустиво мале плате, поред тога што им не омогућавају да пристојно живе, заправо говоре о томе да овој земљи није стало до образовања, које мора да буде приоритет далеко важнији од свих мегаломанских пројеката о којима се прича а који ће као донети нешто добро у будућности, јер кроз одлазак младих и образованих из Србије према процени се одлије више од три милијарде евра годишње колико кошта образовање 30.000 који годишње напусти Србију. Све је везано за свеукупно неразумевање власти колико је образовање важна категорија. Док то не успемо да променимо све друго је небитно. Многе анализе показују да је за почетак важно успоставити дигнитет образовања.

Томислав Живановић, председник