Најбољи начин да се разуме магистрални правац кретања једног друштва јесте разоткривање његовог односа према властитој будућности. А та се будућност обликује и испуњава смислом управо у просвети, на свим њеним образовним нивоима – од вртића, до универзитета. Изневеривши све на шта се сама обавезала, власт је показала да никакве вредности, споразуми, начела и договори не вреде ништа. Представници власти између своје користи и општег циља увек предност дају себи и истовремено намећу духовну ситуацију у којој речи не темеље вредност у истини већ у ефикасности којом ту истину одлажу.
Одсуство социјалног дијалога и игнорисање обавеза предвиђених Споразумом урушавају достојанство наше професије и обесмишљавају идеју друштва заснованог на знању. Време је показало да је реализација платних разреда само пука утопија којом се јавност уљуљкивала више од годину дана. Након темељног рада на изменама и допунама Закона о основама система образовања и васпитања, током 2014. и 2015. године, суочени смо са узалудношћу властитих напора и охолошћу власти, која нам најављује своја ,,аутентична“ решења.
Сада је свима јасно да су образовање, знање, наука суштински маргинализовани осим када се реалност штрајка претећи наднесе над ,,идилу“ друштвене стварности. Тада су проблеми најобразованијих у друштву у жижи јавности, али на један непримерен, популистички начин. Зато је побуна просветних радника против лицемерја невидљива, ефемерна и потцењена у медијима.
Када ће нам бити боље? Онда када своје поступке саобразимо јасној свести о узроцима, размерама и околностима које су одредиле наш положај. Наше искуство показује да симболички отпор не може бити замајац промена без јединства свих просветних радника, као ни без подршке јавности. Дакле, није довољно само неговање свести о неопходности отпора ако нисмо научили да однегујемо заједништво. Само тако ћемо и младе људе уверити да ће успети у животу и ако не прихвате новокомпоновани етички кодекс, ван хоризонта слободе.
ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ
БЕОГРАД
