Чекајући закон о заштити података
Зашто једноставно кад може компликовано, кажу у неким војвођанским школама поводом обустављања пројекта стварања заједничке базе података на нивоу Покрајине, који је замишљен да обједини основне податке о школама, ученицима и наставницима, и омогући такође стварање тзв. електронских дневника. Пројекат је, међутим, постао медијска топ-тема и добио чак епитет скандала – делом пропустима у самом Секретаријату за образовање Војводине, који је и започео прикупљање података, а делом, сва је прилика, и пословичним овдашњим страхом од „тајних досијеа“ и „тајних спискова“.
Темељна база података свакако би Војводини и њеном школству добро дошла: Анико Хајнрих Мушкиња
Интернетско умрежавање војвођанских школа требало је да, захваљујући савременој информатичкој технологији, олакша посао просветарима, али је посао зауставило решење заштитника права грађана Родољуба Шабића који га је оквалификовао као угрожавање грађанске приватности. Јак аргумент у томе дали су му закон и сам Секретаријат додељивањем посла приватној фирми WДВ софт, чији су оснивачи, како се наводи у извештају повереника, страни држављани, и то на тендеру који оставља доста сумњи у његову законитост. Повереник је такође наложио и да сви прикупљени подаци морају бити уништени. Први и основни разлог за овакво решење је непостојање законског основа у Србији за стварање такве базе података.
– Прикупљање личних података, њихово држање, обраду и коришћење регулише се законом. Међутим, код нас сада ниједан пропис не омогућава установљавање оваквих база података – каже Родољуб Шабић, али наводи и то да не постоји пример ни у једној земљи на свету која је комплетну базу података о свом школству ставила под потпуну административну контролу једног приватног предузећа. – То је посебно необјашњиво имајући у виду да у самој згради Извршног већа Војводине постоје сервери који су чак супериорни у односу на онај који је закупљен – наводи Шабић.
Он, међутим, напомиње да се не ради о заустављању технолошког осавремењавања нашег школства, које је свакако неопходно, већ да је овде „реч о пројекту у којем наставници у школама попуњавају збирку података коју у комерцијалне сврхе користи једно приватно предузеће“. Детаљан извештај о резултатима инспекције која је истражила и друге детаље у случају базе података достављен је тужилаштву, а о даљим корацима ће јавности информације моћи да пружи тужилаштво.
Што се тиче уништавања података (о око 200.000 ученика војвођанских школа) нема никаквих проблема јер „покрајински органи спремно сарађују с канцеларијом повереника“, навео је Мађар Со. Секретаријат се, међутим, не оглашава, осим једним саопштењем у којем је саопштио заустављање посла на којем су радиле хиљаде људи готово од почетка године, остављајући тако отворен простор за разне слободне интерпретације и спекулације. Не желећи да у јавности брани своју идеју, која је иначе добила подршку Скупштине Војводине и покрајинске владе, Секретаријат је тиме и сам допринео да се један веома важан посао стварања електронске базе података успори можда више него што је потребно.
Да не постоји закон који уређује ову област потврђује и покрајински омбудсман, Анико Хајнрих Мушкиња.
– За формирање овакве базе података нису били испуњени услови из члана 42 Устава Србије који каже да се „прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује посебним законом“. У Србији, међутим, нема закона који би генерално уредио ту област, а све док то не буде уређено, нема основа да се оваква евиденција успостави – каже покрајинска омбудсманка. Она подсећа и на то да је Закон о систему образовања, усвојен пре две године, предвидео обавезу министра да иницира усвајање таквог акта. Рок је 11. септембар ове године.
– Темељна база података свакако би Војводини и њеном школству добро дошла јер би учинила ефикаснијим контролу рада школа као и функционисање њене администрације, али и поспешила комуникацију са родитељима. Због тога би једна од могућности да се настали проблем реши могло бити отклањање свих неправилности око тог пројекта, а не брисање и комплетно уништавање података, који ће свакако морати једног дана поново да се прикупљају – сматра омбудсманка.
– Но, треба рећи и то да је други проблем у овом послу био избор фирме, то јест поступак доделе тог посла, у којем се могу наћи елементи за покретање питања одговорности, што би наша служба и урадила да није реаговао повереник. Међутим, сама фирма није проблем јер будући да је овде регистрована, она има статус домаће, а не стране фирме, каквом се често интерпретира – наводи Анико Хајнрих.
С одлуком Родољуба Шабића слаже се и добар број родитеља, узнемирених количином и врстом података у упитнику који је послат из Секретаријата, а за које родитељи сматрају да су исувише лични. Иако углавном одбијају да јавно изнесу свој став, неки од саговорника Плавих страна оценили су да се ради о противзаконитом захтеву државе, то јест покрајине, да им се испоруче информације личне природе, попут матичних бројева, социјалног статуса, националне и евентуално религиозне припадности, те да се не зна у коју сврху се то ради.
У школама у којима смо разговарали готово су једногласни у оцени да је све то добило непотребни и неоправдано негативни публицитет, а да су родитељи неосновано узнемирени јер те исте податке школе при упису ученика прикупљају већ годинама.
Уз то, Војводина је такав програм умрежавања школа почела да користи још почетком 90-их година, и тада су тражени исти подаци као и у последњем упитнику. Тај програм, под називом Школа пак, који је био прилично функционалан, зауставио је Слободан Вуксановић, тадашњи министар просвете 2005, да би увео нови ЕИС, по моделу купљеном од приватне агенције из БиХ, за пар стотина хиљада евра. ЕИС, међутим, никад није у потпуности заживео будући да је био превише компликован и нефункционалан. Он, међутим, још увек важи за официјелну базу података јер друга не постоји. У намери да информатички (поново) уреди ту област и школе у Војводини повеже са већим информатичким могућностима, Покрајински секретаријат за образовање је и од јануара кренуо са стварањем базе података према програму купљеном од фирме WДВ софт, са седиштем у Пачиру (Србија, Војводина, Бачка), а чији су власници страни држављани. Новина је била могућност да тој бази података имају приступ и родитељи, пре свега кроз Е-дневнике, како би могли пратити успех своје деце у школама, али и знатно већи број података о стручности наставног кадра. Сваки родитељ и наставник добили су своју личну шифру, а уз то родитељима је понуђена могућност да бирају и начин обавештавања о променама у Е-дневнику, преко, рецимо, СМС, он лине, итд… што их је чини се додатно престрашило. Они који су радили на стварању ове базе података тврде да је заштита у систему WДВ софта на нивоу заштите такве технологије уопште.
– Помало је смешно причати о заштити матичног броја, или оцена ученика у дневнику. Па данас се без по муке улази у базу Пентагона! А матични број или телефонски број можете наћи свуда, и сазнати по много основа. Те податке вам траже на сваком месту, телефонски бројеви се размењују као салвете, социјалне службе имају приступ многим породичним тајнама. О каквој тајности онда причамо. Помислите шта само банке знају о свима нама, а зашто би оне биле моралније од људи који чувају базе података на својим серверима. Треба знати и то да се већина сервера на којима функционишу овдашњи провајдери, и које користе и многе државне институције, такође налази у иностранству – каже Зоран Аничић, професор из Зрењанина, један од оних који сматрају да би овакво умрежавање знатно олакшало посао пре свега административног вођења школе. Он тврди да је велики труд узалуд пропао, и да ће посао свакако морати да се ради поново.
То је иначе већ најављено на једном од просветарских саветовања у Аранђеловцу, где је Министарство просвете још у фебруару представило свој програм базе података, који је иначе промовисала једна приватна фирма. Да ли ће посао бити додељен њој, још увек се не зна, али се у војвођанским школама питају није ли то суштина проблема – оно што може Београд, не може Војводина.
– Морам рећи да је Војводина одувек настојала да осавремени своје школство, а да је баш Министарство то често заустављало. У односу између Министарства и покрајинске владе постојала је увек нека задршка, и уместо да имамо подршку за своја настојања да идемо напред, Београд је то кочио. А такав став Београда доказује и реаговање самог повереника Шабића. Постављам питање зашто господин Шабић није реаговао још у новембру кад је расписан јавни позив за стварање овакве базе података јер се већ тада знало за то. Сад се одједном појавило питање угрожености података. Па те податке можете добити у банци, на родитељском састанку, на интернету… То је заиста смешно и неодговорно – каже Бранислав Арашков, директор школе Мара Јанковић из Кусића у белоцркванској општини, оцењујући да је образовање у Војводини прекидањем овог пројекта знатно оштећено.
Све горе наведене чињенице о непостојању законске основе, која би гарантовала да неће доћи до злоупотребе података, не спречавају, међутим, многе школе у Србији да већ користе електронске дневнике, у разним аранжманима, односно са провајдерима које су саме изабрале. Па иако многима то делује као да нас „Велики брат посматра“ са свих страна. Интернет је свакако заувек променио степен наше приватности, желели ми то или не. Исто као уосталом и мобилни телефони, на којима нас свако и увек може наћи, сигурносне камере, чиповани подаци. И наравно, неуништиве тајне службе.
Честитка „поводом пунолетства“
Колико је пак држава гарант тајности података говори случај Данијеле Иванковић из Суботице, која је за свој 18. рођендан добила честитку „поводом пунолетства“ од Демократске странке. Њени родитељи никада нису били политички активни, и нису припадали ниједној странци нити су се званично приклонили ниједној политичкој опцији, и тешко да су својевољно дали своје податке ДС.
– Одакле њима податак о рођендану и о томе где станујемо не знам, али ми је логично да претпоставим да су однекуд добили базу података о свима који пуне 18. година, па се неко згодно досетио да је то леп гест да се странка препоручи. Будући да су у власти, могу с разлогом сумњати да је реч о државној институцији и државној бази података – каже Данијелина мајка
АУТОР: ВЕСЕЛА ЛАЛОШ
