Бивши радници „Заставе” у учионици
Понижење је осећај који боли, реч која се тешко изговара, кажу отпуштени инжењери, економисти и правници некадашње „Заставе”, који су одлуком Владе Србије проглашени технолошким вишком, пошто за њих није било места у „Фијату”
После 20 година школовања, током којег су завршили тешке факултете, и то у време када није било једноставно дипломирати, када се испити и дипломе нису куповали, отпуштени радници „Заставе“ поново су у ђачким клупама. Похађају наставу у оквиру програма дообуке и преквалификације, који је осмислила Национална служба за запошљавање, а спроводи Транзициони центар „Застава“ у сарадњи са средњим школама и факултетима у Крагујевцу.
Након 15, 20 или 25 година рада, отпуштени су истог дана, петог јануара 2011, после одлуке Владе Србије, односно Министарства економије и регионалног развоја да их, пошто за њих није било места у „Фијату“, прогласи технолошким вишком и пошаље на „биро рада“.
Понижење или не, тек они сада, уместо радних, поново носе ђачке књижице.
– Није ми проблем да учим, да научим нешто више, али чему све то. Рекреације и разоноде ради. Требало је да буде овако: од неколико хиљада радника „Заставе“, ти спадаш у групу од стотинак најобразованијих и нема места секирацији, сигурно ћеш добити посао у „Фијату“. Тако су нам, бар, причали, пре свега људи из синдиката. И пре него што смо поново сели у ђачке клупе, говорили су исто. Завршићеш обуку и наћи ћеш посао, можда код неког од „Фијатових“ коопераната, можда на неком другом месту. Слушао сам, а знао сам да то није истина. Ко данас у Србији може да добије посао, а да нема неку везу или не припада некој странци – прича за „Политику“ четрдесетшестогодишњи машински инжењер Драган Јелић, који се у „Застави“ запослио 1997.
И његова колегиница Љиљана Ђорђевић, дипломирани економиста, у 54. години остала је без посла на исти начин. Пребродила би кризу, каже, да је крагујевачка привреда на вишем нивоу, да може негде да се запосли. Али у Крагујевцу мало где да за њу има места.
– Пуних 26 година радила сам у „Застави“, поштено и вредно. Волела сам свој посао. Сада не знам шта да очекујем. Али не предајем се, ићи ћу и на десет курсева ако треба, мада знам како се у Србији долази до посла. Потребна је веза, а ја нисам члан ниједне политичке партије – каже наша саговорница.
Она је, осим енглеског, одабрала курс рачуноводства.
– Грозно се осећам. Како бих се осећала када сам поново у школи. Једино ми је било теже када ми је мајка умрла. Много ми је тешко, јер у педесетој се подвлачи црта, а ја као треба да почнем из почетка, преда мном је као живот. Ко ће да ме прими у мојим годинама и шта ће рећи „Фијатови“ кооперанти, кад ме већ „Фијат“ није примио. Све је било фарса, пре свега тестови које смо полагали за посао у „Фијату“. То није имало никаквог смисла, ни утицаја на одлуку хоћемо ли бити ангажовани или не. Грешка је наша што смо потписали да нећемо тражити резултате тестирања. Сад сам, практично, на улици, односно постала сам права домаћица, кувам, перем, пеглам, спремам ручак и гледам телевизију – јада се Љиљана, мајка два студента.
Гордана Милошевић има 52 године, дипломирани је правник, а у „Заставу“ је дошла давне 1982.
– Све су учинили да нас отерају из фабрике: политичари, руководство фирме и синдикат, сви заједно. Али није ми било жао кад сам одлазила. Хтела сам једном да се оконча агонија која је почела онда када је „Фијат“ дошао. Видела сам шта ће бити. Нисам седела скрштених руку, тражила сам посао, али све што сам могла да нађем било је то да сређујем туђе куће. Једном сам зарадила 7.000 динара и била сам срећна. Имала сам чиме да прехраним своја два сина. Пре двадесетак година, рекла сам себи да моја деца више никад неће бити гладна. Сада су поново гладна, у време демократије за коју сам се борила, шетала улицама и лупала у шерпе и лонце – прича наша саговорница.
Она данас похађа курсеве на Природно-математичком факултету:
– Политичари су говорили да смо нерадници, да треба да се вратимо у село, на њиву. Да, бар, имам земљу, па да имам где да се вратим. Нисмо ми нерадници, ми смо заморчићи. Није ми тешко што сам поново у ђачкој клупи, али да ли ћу када завршим све обуке постати бољи правник. Нећу. Тешко ми пада сва та обмана и преваре којима смо били изложени. Полагали смо тестове за посао у Фијату“, али то није било важно, било је важно само да ли имаш или немаш везу. Осећам страшно понижење, то ме боли и једва у себи изговарам ту реч. И где сада да се запослим. Можда ми није преостало ништа друго него да постанем избеглица из свог родног града…
Инжењер Јелић је, такође, положио све тестове у „Фијату“, али то, ипак, није било довољно да избегне одлазак на „биро рада“:
– Сад треба жена да ме издржава, а знате како је мушкарцу у Србији који је остао без посла. И при том има стамбени кредит. Молим само све оне које је „Фијат“ примио на посао да се не позивају на тестове. На стотине њих је примљено, а да нису положили тестове. Критеријум приликом запошљавања у „Фијату“ је био да нема критеријума. Али, добро, то је прошло кажем себи и мислим како ићи даље. Само куд, то још не знам…
Бране Карталовић
