Међународна летња Школа српског језика на Филозофком факултету угостила је и ове године око 50 људи жељних савладавања нашег језика. Полазници који су стигли из свих делова света, од Канаде до Русије, провешће у нашем граду три недеље, а уз увек тешко баратање падежима, покушаће да што више упознају и нашу културу, обичаје и навике. Са Ребеком Векселсен из Осла и Ана Маријом Лима Димитријевић из Лондона ове, задње недеље курса, може се добро попричати на српском, а и саме полазнице изненађене су колико су научиле током ове кратке, али интензивне школе.
– Прво сам студирала глуму у Ослу, али сам онда отишла на одмор у Црну Гору. За то време сам приметила како је језик који сам чула јако занимљив и да би волела да га знам. Након тога сам одлучила да научим тај језик и уписала сам Балканске студије у Ослу. Професорица у Ослу ми је пронашла стипендију за овај курс и сада сам овде. Курс је врло користан, јер коначно могу да вежбам језик. На факултету учимо више граматику, а имамо мање праксе, тако да ми је ово сада супер – рекла је Ребека.
Живећи у Норвешкој и студирајући на Балканским студијама свакодневно се суочава са питањем зашто баш тај језик, ипак људи у тој скандинавској земљи углавном студирају руски, француски, шпански или кинески.
– Не знам зашто. Понекад чак кажем да сам балканизована. То не може да се објасни, просто се заинтересујеш за то. На студијама имамо и историју и културу, поготово ми је занимљива историја. Уз то, веома ми је креативно да знам језик који мало људи зна – наставља Ребека.
Ана Марија делом је Српкиња, ипак до сада није успела да савлада српски језик, иако је покушавала раније. Учење на брзину и уз друге обавезе увек је доводило до пребацивања комуникације на лагодност енглеског језика.
– Када сам почела с овим курсом, мислила сам да ће то бити неколико часова недељно и да ће бити врло опуштено. Међутим, сви су се заиста потрудили да научимо што више можемо и већ након неколико дана сам постала много слободнија и сигурнија у говору. Курс је заиста јако добар и просто је невероватно колико се може научити у тако кратком времену. Темељна сам и волим да знам зашто нешто што изговарам употребљавам на тај начин, тако да сам желела да кренем у школи све од почетка. Сада, после курса, мислим да ћу моћи наставити и сама да учим – каже Ана Марија.
Лондон је стециште најчуднијих етничких комбинација, тако да њена српско-бразилска тамо и није нека атракција по којој би се издвајала, а на овом курсу у ваншколсим активностима могла је да опет да упозна овдашње нације, обичаје и историју.
– Посетили смо разна места у Војводини, ишли смо на Петроварадинску тврђаву, у Суботицу, Шид, Сремске Карловце и фрушкогорске манастире, такође смо посетили Матицу српску и Бановину и врло се почаствовано осећам. Иначе, друштво је сјајно, колико год можемо идемо у град и на Штранд. Исто је и са часовима фолклора. Мислила сам да ће људе бити срамота, поготово мушки део, међутим, све је супротно томе. Људи су били врло заинтересовани за фолклор и уопште српску културу. Вероватно зато што је знатно другачије од њихове – закључила је Ана Марија.
Са Филозофког факултета кажу да је ово до сада најбоља генерација од када се 1996. године почело са овом летњом школом, а наши посетитељи у паузама између схватања фонологије и граматике српског језика, као и учења књижевности, културе и историје, понели су са собом из наше земље добре импресије и покоје коло у ногама.
А. Латас
„Дневник“
