ХОД У МЕСТУ: ГОДИШЊИЦА МАСОВНОГ УБИСТВА У РИБНИКАРУ

„Причу о проблему са насиљем не треба гурати под тепих, јер неће проћи само од себе.“
Овако размишља Весна Војводић Митровић, наставница српског језика у средњој стручној школи у Београду годину дана након масовног убиства у школи „Владислав Рибникар“.
„Та способност и свесност да насиље не треба прикривати или гурати под тепих, занемаривати, очекивати да ће само од себе да прође, да нестане, који су му облици препознатљиви, који су прикривени, како ми треба да реагујемо у изазовним ситуацијама.. То су теме на којима сам и ја и многе моје колеге истрајно радили“, сматра Војводић Митровић.
Наставница је српског језика у Средњој геолошкој и Хидрометеоролошкој школи Милутин Миланковић у Београду. Отвореност средњошколаца којима предаје да о насиљу говоре и способност да га препознају, међутим, истиче као једину позитивну ствар у протеклих годину дана.
„Нисмо као друштво успели да остваримо и загарантујемо безбедност ученика“, оцењује Војводић Митровић.

Тринаестогодишњи ученик основне школе „Владислав Рибникар“ у Београду убио је деветоро ученика и чувара ове образовне установе. Мање од 48 сати касније у Дубони и Малом Орашју, на око 60 километара од Београда, двадесетједногодишњи младић убио је девет, а ранио 12 људи.
За Тамару Џамоњу, психолошкињу и професорку на Филозофском факултету у Београду, Србија „стоји у месту“.
„Било је корака и унапред и уназад, тако да се стиче утисак да стојимо у месту“, каже Џамоња за РСЕ. Чланица је Радне групе Владе Србије за ментално здравље формиране након два масовна убиства која су погодила Србију почетком маја 2023.
Џамоња истиче да је остало још много посла „посебно на нивоу превенције“.
Како је у школама?
Мере донете са циљем веће безбедности у школама, према мишљењу Весне Војводић Митровић биле су усмерене „на санирање штете“, не на превенцију.
Указује да је Грански синдикат просветних радника „Независност“, чија је чланица, тражио од надлежног министарства да се, ради превенције, обезбеди већи ангажман психолога и педагога у школама. У тим захтевима били су сложни сви синдикати просвете.
Ипак, у пракси се, упркос законским могућностима, то тешко реализује, каже Војводић Митровић.
„Имамо донекле апсурдну ситуацију да се те законске одредбе не остварују у оној мери у којој је могуће или под образложењем да нема расположивих стручњака или из неких других разлога“, каже она.
У око 1.800 школа широм Србије је повећан број школских полицајаца. Према подацима МУП-а распоређено их је готово 3.500.
Министарство просвете није одговорило на РСЕ на питање какви су ефекти активности министарства усмерених на повећање безбедности у школама.
Крајем фебруара државни секретар Министарства унутрашњих послова (МУП) Србије Жељко Бркић рекао је да је број кривичних дела и прекршаја у школама у Србији на истом нивоу као и 2022. године, али да је број пријава порастао.
Тачан број кривичних дела и прекршаја у 2022, 2023 и 2024. години, међутим, МУП Србије није саопштио у јавности нити је те податке доставио на упит РСЕ.
Које су мере уведене?
Влада Србије предузела је низ мера након масовне пуцњаве у београдској основној школи „Владислав Рибникар и оне која је уследила мање од 48 сати касније у Дубони и Малом Орашју на око 60 километара од Београда.
Циљ мера је био повећање опште безбедности, нарочито у школама и међу младима:
• прикупљање легалног и илегалног оружја од грађана
• веће присуство полицајаца у школама
• двогодишња забрана издавања дозвола за оружје
• чешће лекарске и психијатријске контроле за власнике оружја
• већа контрола начина држања оружја и рада стрељана
• формирање Радне групе за подршку менталном здрављу и сигурности младих
Најављене су и измене Кривичног законика којима би се, између осталог, смањила старосна граница за кривичну одговорност малолетника са 14 на 12 година.
Влада је такође најавила измене и допуне Закона о оружју и муницији којима би се пооштрили услови за држање и ношење кратког ватреног оружја. Измене тих закона до данас нису усвојене.
Колико су мере Владе биле делотворне?
„Ништа се значајно није променило, ни поводом безбедности у школама ни поводом безбедности у Србији“, сматра криминолог Душан Станковић, са Универзитета у Малмеу у Шведској, иначе сарадник невладиног Београдског центра за безбедносну политику.
„То показује да мере нису биле ефикасне“, оцењује Станковић за РСЕ.
Он наводи да је акција прикупљања оружја дала резултате, с обзиром на то да је прикупљен велики број, али и да се „чини да су оружје предавали грађани који не потичу из криминалног миљеа“.
Са друге стране, објашњава Станковић, мере за побољшање безбедности младих се углавном односе на пооштравање закона и оне су репресивне.
„Те мере не делују превентивно, као што је познато из криминолошких истраживања и праксе“, каже Станковић.
Он је аутор анализе „Млади, оружје и безбедност“ из новембра 2023, шест месеци након масовне пуцњаве у школи „Владислав Рибникар“. Истраживање рађено за ту анализу је показало да око половине грађана није задовољно мерама које спровела држава.
Судски поступци за масовно убиство у школи „Владислав Рибникар“
У току су два судска поступка – једна је кривични, против родитеља малолетног К.К. који се сумњичи да је починио масовно убиство у школи „Владислав Рибникар“, и више парничких поступака који су, такође против родитеља малолетног нападача, покренули чланови породица жртава и преживели.
Осим родитеља, кривично се гоне и власник и инструктор стрељачког клуба, у који је према наводима тужилаштва, В.К. одводио малолетног сина да вежба пуцање на покретним метама.
Против малолетног К.К. се не води кривични поступак, јер је у моменту када је починио масовно убиство имао 13 година. Кривично гоњење у Србији није могуће према млађима од 14 година.
Иста је ситуација и у већини држава Европске уније.
Минимална старосна граница за кривичну одговорност у државама Европе
Масовно убиство у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду, покренуло је питање да ли кривичну одговорност треба променити са 14 на 12 година. Државе Западног Балкана имају исту законску регулативу а и већина европских држава.
Судски поступци за масовно убиство у школи „Владислав Рибникар“
У току су два судска поступка – једна је кривични, против родитеља малолетног К.К. који се сумњичи да је починио масовно убиство у школи „Владислав Рибникар“, и више парничких поступака који су, такође против родитеља малолетног нападача, покренули чланови породица жртава и преживели.
Осим родитеља, кривично се гоне и власник и инструктор стрељачког клуба, у који је према наводима тужилаштва, В.К. одводио малолетног сина да вежба пуцање на покретним метама.
Против малолетног К.К. се не води кривични поступак, јер је у моменту када је починио масовно убиство имао 13 година. Кривично гоњење у Србији није могуће према млађима од 14 година.
Иста је ситуација и у већини држава Европске уније.
Годину дана касније без меморијалног центра
Меморијални центар у Основној школи „Владислав Рибникар“ и даље не постоји.
Настава се у школи, коју похађа око хиљаду ученика, редовно одвија, осим у просторијама у којима су страдала деца и школски чувар.
Родитељи убијене деце, као и део оних чија деца похађају ову школу, више пута су у протеклих годину дана протестовали са захтевом да се од школе направи меморијални центар, док се један део родитеља томе противи.
Влада је Радну групу за успостављање Меморијалног центра формирала средином марта, 10 месеци након трагедије.
Према речима министарке просвете Славице Ђукић Дејановић, изградња меморијалног центра ће почети „када се стекну сви услови и усагласи идејна порука“.
Родитељи убијене деце: ‘Србија је морала тада да стане’
На позив Владе у јуну 2023. у Србији су боравили стручњаци из Норвешке, како би пренели своја искуства надлежним институцијама за превазилажење трауме након масовних убистава у Србији почетком маја.
Тим стручњака који је боравио у Београду био је ангажован након масовног убиства 2011. у Норвешкој када је антимуслимански неонациста убио 77 махом младих људи у омладинском кампу на острву Утоја.
Главна порука за надлежне у Србији била је да је „кључно слушати и разговарати са онима који су директно погођени масовним убиствима“.
„Не можете их прескочити приликом доношења одлука и у стварању оквира како ће се објаснити шта се десило и на који начин ће се (догађаји) обележавати, ко су била деца која су убијена. Кључно је – не заборавити“, рекао је тада у интервјуу за РСЕ Јорген Фриднес (Jørgen W. Frydnes), извршни директор Утоје.
На питање да ли су власти у Србији послушале норвешке стручњаке, психолошкиња Тамара Џамоња каже:
„То се коначно, мада са закашњењем, ипак дешава и то више захваљујући упорности и самоорганизовању родитеља страдале деце“.
За родитеље, пак, ништа се није променило.
„Србија је морала тада да стане јер је то била последња шанса да друштво да направи искорак, рекле су Нинела Радићевић и Миланка Негић, мајке убијених девојчица Ане Божовић и Софије Негић на трибини „Школа за све нас“ у Новом Саду, организоване уочи годишњице трагедије.
Миланка Негић годину за нама овако је сумирала:
„Пропуштено је да се отвори питање одговорности, не кривичне и грађанске, већ људске, сваког појединца. Није се десио искорак код сваког код нас“.

Радио Слободна Европа