Ускоро се навршава годину дана од масовних убистава која су се 3. и 4. маја 2023. десила у Основној школи „Владислав Рибникар“ и селима Мало Орашје и Дубона. У само два дана, изгубљено је 19 живота, а 18 је рањено. Годину после трагичних догађаја, још се као друштво нисмо суочили са њима, нити је ико преузео одговорност. Ништа се није променило. Србија је морала тада да стане јер је то била последња шанса да друштво да направи искорак, рекле су Нинела Радићевић и Миланка Негић, мајке убијених девојчица Ане Божовић и Софије Негић на трибини „Школа за све нас“ у Новом Саду.
„Трећи мај је био последња шанса друштва да да направи искорак, да буде изнад политике. Тог 3. маја свако у земљи је морао да стане и каже – чекај, ми смо дошли у ситуацију да нам децу убијају у школи. Свако је морао да дигне глас и каже – не може! Моја Ана је убијена јер је била дежурна, а Софија јер је истрчала из фискултурне сале да види шта се дешава. Обе су случајно биле ту, и на жалост то је могло је сваком детету да се деси. И зато је Србија морала да стане, морало је све да стане, да се та енергија осети, да је осети и власт и да схвати да то тако даље не може“, рекла је рекла је Нинела Радићевић, мама убијене Ане Божовић.


Она је навела и да се масовно убиство које се десило само дан касније 4. маја у селима Дубона и Мало Орашје можда не би десило у другим околностима.
„Верујем да се не би десило масовно убиство у селима Дубона и Мало Орашје да је било праве реакције тог 3. маја. Ми смо као родитељи гледали само пар дана касније како се деца враћају у ту исту школу, а родитељи себи говоре како ће све бити уреду – како ће све бити уреду, тако што ће се почистити крв са ходника – па о чему ми причамо. И то смо чули од родитеља деце која су била са Аном и Софијом у разреду. Ти родитељи који су 10. маја пустили децу у школу су се највише огрешили о своју децу. Мислим да је то старшно. Ни сада се не говори о последицама тог брзог повратка у школу и креирања атмосфере – као да се ништа није десило. Та атмосфера долази из политике, али ми грађани смо морали да кажемо – не десило се, ништа није исто и не може да буде исто“, рекла је Нинела Радичевић.

Година без иједног искорака

Миланка Негић, мама убијене Софије Негић у Рибникару каже да се од прошлогодишње трагедије ништа није променило у друштву.
„Годину дана после трећег маја, тешко ми је да се сетим да се икакав помак десио. Једно се десио крај школске године. Сматрали смо да су сва деца, на неки начин страдала, и имали смо идеју да се покрену разна удружења, друштва, култ установе да би деца била збринута до 20. јуна и краја школске године. Хтели смо да се деца изместе из тог простора, да их загрлимо, да их пустимо да се извриште или исплачу, шта год да треба. Да фокус преко лета буде на њима, али се ништа од тога није десило. Оно што се десило јесте да су се поделе, које су већ постојале продубиле, настале су нове поделе, и међу родитељима у Рибникару али и у ширем друштву“, рекла је Миланка Негић.
Она је истакла да се десило управо све супротно од онога што је требало да се десии.
„То је поражавајуће, и пропуштено је много тога. Сва су деца истрауматизована и једина исправна одлука била је да се изместе у други простор, јер место злочина, мрак и атмосфера која влада око тог простора нису здрава за децу. Атмосфера у тој школи ни сада није добра, тамо је 960 деце која ће сутра бити чланови нашег друштва. Није фер што је дозвољено родитељима да се џапају, држава је требала да реагује и донесе одлуку“, истакла је Негић.

Све се претворило у ријалити

„Пропуштено је да се отвори питање одговорности, не кривичне и грађанске, већ људске, сваког појединца. Није се десио искорака код сваког код нас. Људски је када се тако нешто деси да размислите, анализирати и себе и да се покренете јер смо сви на неки начин одговорни што смо дошли до тога да се овако нешто деси. У Дубони и Малом Орашју околности су биле другачије него у Рибникару, али све је то производ друштва. Ни једну тему као друштво нисмо отворили. И медији су пропустили шансу, није било трибина, округлих столова“, рекла је Софијина мама Миланка Негић.
Сада, како се ближи годишњица, рекла је она, „не можемо да се одбранимо од новинара, питају нас где смо после годину дана“.
„Има и медија који су смислили да сада праве емисије о нашој деци, о Драгану… не разумем. Прошло је 12 месеци, нико није смислио ништа боље, већ нас зову да дођемо и да сада причамо шта желимо. Нико није осмислио ништа што би се у континуитету радило јер мислим да је то важно, не мени лично, ја ћу моје дете носити са мном док сам жива, али мислим да је важно за друштво. Није било напретка у образовном систему, нико више није срећан у школи, ни деца ни наставници. Не желим да верујем да не постоји начин да се направи да школа буде удобније место за све. Друштво мора да се покрене и пошаље поруку да је то важно и да ћемо успети то да реализујемо“, истакла је Миланка Негић, мама убијене Софије Негић у Рибникару.
Трибина „Школа за све нас“ одржана је у Новом Саду и на њој су говорили: Миланка Негић, мама убијене Софије Негић; Нинела Радићевић, мама убијене Ане Божовић; Александар Бауцал, психолог; Слободан Цвејић, социолог; Бранислава Костић, доктор наука безбедности и Марко Ољача из друштва „Кораци“.

Да смо нешто научили…

Да смо нешто научили, онда бисмо имали радикално другачија понашања у различитим сегментима друштва, у различитим друштвеним и политичким институцијама. Ми томе до данас не сведочимо“, рекао је Ољача.
Поновио је да је у Србији насиље све „и школа, и породица, и црква, и земља, и вода“ и да институције не постоје, због чега се може очекивати само да се проблеми који постоје додатно продубљују и постају све гори.
Психолог Александар Бауцал оценио је да се у школама у Србији на различите облике вербалног и физичког насиља углавном реагује негирањем, те да је доминантна пракса заташкавање, са јединим циљем да се створи импресија да смо решили неки случај.
У таквој ситуацији насиље се понавља али то више нису само мали облици насља између ученика, каже Буцал, него се онда покреће и насиље ученика према наставницима.
„Ми на крају само гомиламо атмосферу насиља и, са друге стране, стратегију занемаривања. То је једна јако опасна комбинација“, навео је Бауцал.
Социолог Слободан Цвејић упозорио је да су за насиље у друштву у великој мери одговорни медији, посебно они који имају ријалити програме, а да је грађанима тешко да изграде механизме којима бисе одупрли насиљу.
Све што се догађа у друштву, то свеприсутно насиље, директно је индуковало оно што се десило у Рибникару, оценио је он.
Навео је да страх „ставља људе у хибернацију“ и „онеспособљава их да ступе у акцију“, а да у нашем друштву постоје и „менаџери страха“ који знају како се њиме управља.
„Можете да видите да наши политичари, један од њих више него остали, констатно продукује непријатеље о којима морамо да размишљамо, зато што на тај начин обнавља механизам који људе држи заробљеним“, казао је Цвејић.
Бранислава Костић, дотор наука безбедности, истакла је да је неопходно уложити озбиљан напор да се нађе начин да се питање насиља у школским заједницама и међу младима почне третирати као озбиљна тема, на коју наука и струка имају неке одговоре.
„Ниједан керамичар не може да зна које су све анализе радили последњих 40 година по белом свету да би стали на крај том злу. Не морамо увек измишљати рупу на саксији, хајде да препустимо стварним стручњацима“, рекла је она.
Истакла је да се не сме дозволити да власт својим ад хоц решењима гура проблеме „као на флиперу, на једну или други страну“.

Извор: Н1