Извор: УГС Независност  Фото: Радио Сто плус

Не може управа Универзитета да очекује ћутање и послушност запослених јер они имају право да траже поштовање својих радних права у складу са законом и колективним уговором, каже повереник Независности у тој установи професор Дејан Мирчић   

Крајем фебруара Синдикат Независност запослених на Државном универзитету у Новом Пазару (ДУНП) организовао је получасовни штрајк упозорења због, како је јавно саопштено, лошег стања у тој високошколској установи. Из управе Универзитета уследиле су оптужбе и дисквалификације док је из централе Независности стигла недвосмислена подршка.

“Штрајк упозорења, за који сте се определили као облик синдикалне борбе, показатељ је да као представници освешћене академске заједнице не пристајете на опасне методе прогона сваког критичког гласа и апелујете на свест и солидарност јавности. Ваше залагање за законом зајамчене академске и синдикалне слободе истовремено је и важан подсетник највишим иституцијама образовног система – да образовни систем не чине зграде, ни учионице, клупе, ни наставна средства, већ, пре свега, људи. Људи достојанствени, стручни, компетентни, одважни и свесни значаја борбе за опстанак слободне, критичке и прогресивне мисли”, поручио је својим синдикалним друговима у Новом Пазару Грански синдикат просветних радника Србије “Независност” (ГСПРС).

У писму подршке подсећа се да чланови синдиката на новозараском Државном универзитетуз нису сами у својој борби јер је уз њих не само њихов Грански синдикат већ и цела организација Уједињених гранских синдиката “Независност”.

Повереник Независности и професор у ДУНП Дејан Мирчић за сајт Nezavisnost.org објаснио је разлоге због којих су се чланови синдиката одлучили за јавни протест.

Лоше стање вероватно најбоље осликава чињеница да смо ову школску годину започели без уписаних студената на прву годину департмана за правне науке, економске науке и на студијском програму српска књижевност и језик, док се студијски програм психологија још бори за добијање акредитације. Будући да је нашим статутом нажалост свака врста одлучивања сконцентрисана у једној особи – ректору, јасно је да је и кадровску политику водила искључиво управа тј. ректор установе, те је јасно и ко је одговоран за садашње стање на универзитету.

Осим питања акредитације ту је још низ одлука управе, злоупотреба положаја и кршења закона који су образложени на осам страница саопштења за јавност нашег синдиката због чега смо мислили да је нужно да се у решавање проблема укључе и надлежне државне институције. На пример, чак и површно читање нашег тренутно важећег статута открива апсолутну централизацију моћи у једној особи и спречавање било какве „дисонантности“.

Једногласне одлуке су код нас правило а свака макар и уздржаност се тумачи као непослушност. Контрола доласка на посао, са пет нивоа провере која је намењена искључиво наставном особљу, служи да деградира и понизи наставнике и сараднике те да их представи осталим запосленим колегама као лоше и неискрене раднике. Такав систем вас тера да пре или касније погрешите и скреће вашу пажњу са предавања и посвећивања студентима на бесмислене проблеме јесам ли се потписао, отписао, пријавио, од‌јавио и сл.

Медијима сте рекли да су на чланове вашег синдиката вршени „претешки притисци“. Какви су то притисци и од кога?

Притисци се огледају у чињеници да је неколико чланова синдиката, по добијању “информација” од људи блиских управи молили да им се приступнице поцепају у страху од одмазде а неки од чланова су се из личних разлога ишчланили из синдиката непосредно по објављивању нашег саопштења за јавност јер се тада интензивирао притисак на чланове синдиката, посебно на оне у администрацији. Ако кажем да су једном једином асистенту у нашем синдикату тренутно одузети сви часови у летњем семестру потпуно је јасно зашто нико од сарадника и асистената са једногодишњим или трогодишњим уговором није смео да приступи синдикату. Јасно је да притисци постоје. Иста је ствар и са наставницима који имају петогодишње уговоре и чији је рад на универзитету чланством у синдикату компромитован. Зато морам рећи да је чланство у синдикату на ДУНПу, захваљујући односу управе, постало најсубверзивнија могућа активност па је за чланство потребна невероватна храброст.

Казали сте тада да очекујете да почне дијалог о нагомиланим проблемима. Да ли је дијалог почео и шта се дешавало после штрајка упозорења? Очекујете ли решења проблема на које указујете?

Пре самог штрајка упозорења атмосфера је била врло непријатна и може се рећи да смо колективно стављени на стуб срама покушајем управе да нас представи као рушитеље институције. Тако су неке колеге избегавале да се јаве у ходнику, неки су чак и посегли за врло ружним изјавама деградирајући у својим наступима своје колеге на врло непристојан начин. Ипак, некако се све довело у какву такву пристојност. Дијалог је започео захваљујући нашој доброј вољи и доброј вољи појединаца блиских управи, као и медијатору из Републичке агенције за мирно решавање спорова. Форимирани су тимови за решавање захтева синдиката који смо саопштили у најави штрајка упозорења. Решење је још јако далеко али треба бити стрпљив и упоран.

Поједини чланови Савета ДУ НП тврде да су примедбе Синдиката Независност неосноване, неаргументоване, да се у тој установи све ради по закону, да синдикат не може да руководи Универзитетом и да протести запослених урушавају његов углед. Како коментаришете те оптужбе?

Ти наводи су готово у целини нетачни, дискриминаторни и некоректни. Рекао сам више пута да запослени не морају познавати сваки члан и став закона али морају имати право да поставе питања која се тичу њихових права на послу. С друге стране, послодавац је дужан да на свако питање одговори позивајући се на одредбе закона, посебног колективног уговора, статута и правилника. То у нашој установи, нажалост, није било могуће.

Такође, особе која управа наводи као примере напредовања су нажалост особе која су своја звања стекла на другим установама а на ДУНП су дошле након пензионисања у својим матичним установама. Истина је да су једине две особе које су напредовале од најнижег до највишег звања у нашој установи проф. др Зана Долићанин и проф. др Един Долићанин. Интересантно је и то да се правилник о избору у звања мењао и пооштравао тек након што су извесне особе завршиле са избором. Тако данас правилник о избору у звање садржи одредбе које је готово немогуће испунити у једном изборном периоду а често се исте одредбе правилника тумаче двојако зависно од тога ко је кандидат. Како тек реаговати на оптужбе управе да их дописима “малтретирамо”?

Је ли то јасно очитовање управе да се од нас очекује само ћутање и послушност. Је ли то онда универзитет?

Светозар Раковић