U pokušajima da spreče ili uguše štrajk, direktori škola i školski odbori služe se u početku raznim i praktičnim “metodama“.
1. Prvo idu priče o “moralu“, zloupotrebi dece i slično. Ovakve argumente treba odbaciti i smatrati ih posebnom vrstom pritiska. Zaposleni u obrazovanju (vaspitači, učitelji, nastavnici, profesori itd.) ne vole da štrajkuju, ali ih je muka naterala. Trenutno je na delu borba za goli život i opstanak lični i svojih porodica, pa sve takve i slične priče gube svoj smisao, jer i zaposleni u obrazovanju imaju decu i znaju da žrtvuju sopstvene porodice, da bi druga deca mogla da uče lekcije o padežima, glagolima ili beskičmenjacima i kako da ne postanu „beskičmenjaci“
2. Sledeći vid priska je pretnja otkazima rukovodstvu sindikata. To su samo prazne i puste priče, jer takav gest bi još više proširio štrajk, homogenizovao zašposlene i nikako ne bi rešio problem koji postoji.
3. Sledeća je ideja uprave škole da će Vlada raspustiti i ukinuti školu, a zatim osnovati novu u koju neće primiti “štrajkače“. Taj i takav potez bi samo potkrepio uporno ukazivanje GSPRS „Nezavisnost“ – da Vlada želi da ukine škole, obrazovanje, da gura probleme pod tepih, a ne da rešava nagomilane probleme u prosveti. Čin poboljšanja kvaliteta ili urušavabnja obrazovanja izvode konkretni ljudi koji imaju svoje ime i prezime te će njihovo ime biti zapisano ili zlatnim ili crnim slovima u istoriju srpskog obrazovanja.
4. Korak koji takođe treba predvideti je poseta školama od strane „narodne milicije“ ili informativni razgovori. Bilo kakav razgovor sa policijom upriličite u prisustvu svedoka i advokata.
Zanimljivo je da se većina ovih “ideja i metoda “ rada i funkcionisanja srpske demokratije nigde ne pominju zvanično, već se preko određenih ljudi plasiraju sa ciljem da se zaplaše pobunjenici i štrajkači jer oni smatraju da su to snage koje deluju destuktivno koje podrivaju postojeći državni estabilišment i interese „vlasti“. Ovakvi postupci, samo izazivaju kontraefekat, brzo nestaju i gube svaki smisao. Svi ovi pritisci će biti lakše savladani ako imamo jasnu strategiju i cilj i ako znamo koja je misija GSPRS „Nezavisnost“ u povereništvu, školskoj upravi i Republici Srbiji. Iz tih razloga veoma je važan protok informacija od sindikalnih poverenika do Štrajkačkog odbora. U kompletnoj ovoj organizaciji treba stalno imati na umu da je borba zaposlenih u obrazovanju potpuno opravdana, časna, poštena, pravedna i da nema prostora za kolebanje. Ako isključimo sumnju i kolebanje nema prostora ni za razne pritiske. Padaju u vodu sve maske, osim stvarnih koraka ka rešenju problema. Svi kvazi pritisci će tu borbu ojačati i homogenizovati zaposlene u obrazovanju da istraju u svojoj borbi i namerama, jer za štrajk zaposlenih u obrazovanju ima nebrojeno razloga.
