Правна питања и одговори

Prolećni raspust za učenike osnovnih i srednjih škola ove godine je spojen sa uskršnjim i prvomajskim praznicima, pa će đaci imati poduži odmor – 12 dana, počev od 22. aprila.Prema kalendaru rada škola, raspust zvanično traje četiri dana, od 26. aprila do 29. aprila, neposredno posle uskršnjih praznika, koji su inače neradni dani, i nadovezuje se na Međunarodni praznik rada, do 3. maja.Prolećni raspust u Vojvodini biće, kao i u ostalom delu Srbije, od 22. aprila do 3. maja. Ministar prosvete i nauke Žarko Obradović rekao je prošle sedmice da će mala matura biti odložena za sedam do deset dana, ali da će datum biti preciziran naknadno. Đaci osmog razreda ove godine prvi put polažu završni ispit, pred upis u srednju školu.

(Tanjug)

Oko 47 odsto dece u predškolskom vaspitanju i obrazovanju, dok je taj procenat u EU više od 88 odsto

U izveštaju Nacionalnog prosvetnog saveta se navodi da je osnovnim obrazovanjem obuhvaćeno oko 98 odsto dece.Poslednjih godinu dana u 80 odsto škola uveden je brzi ADSL Internet priključak, a u 20 odsto škola to nije moguće uraditi zbog konfiguracije terena. Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo započelo je akciju opremanja 2.700 računarskih kabineta u osnovnim školama širom Srbije, što će obuhvatiti 90 odsto objekata u kojima se izvodi nastava, uključujući i izdvojena odeljenja – navodi se između ostalog u izveštaju Nacionalnog prosvetnog saveta za 2010. godinu, koji donosi i najnovije podatke u vezi s predškolskim, osnovnim i srednjim obrazovanjem.

Oko 47 odsto dece uzrasta od četiri godine do polaska u školu uključeno je u predškolsko vaspitanje i obrazovanje, dok je taj procenat u Evropskoj uniji više od 88 odsto. Postavljeni cilj za 2020. godinu jeste da taj procenat u Srbiji bude bar 80, a u EU je planirano 95 odsto. Prema podacima NPS, koji su se čuli na poslednjoj sednici, najmanje su obuhvaćena deca iz porodica u kojima je glava porodice s nižim obrazovanjem. Takođe jedan od važnih razloga za nepohađanje predškolskih ustanova siromašne, romske i dece iz neurbanih naselja jeste i stav roditelja da to njihovoj deci nije potrebno.

Pripremnim predškolskim programom obuhvaćeno je 88 odsto dece, iako je ovaj program u trajanju od devet meseci obavezan i besplatan. Najmanji obuhvat je u centralnoj Srbiji – 50 odsto, a najveći u Vojvodini – 96,4 procenata.

U izveštaju se dalje navodi da je obuhvat dece osnovnim obrazovanjem oko 98 odsto. Olakšan je upis dece iz socijalno osetljivih grupa – ta deca se upisuju u školu i bez dokumenata. Od ukupnog broja upisanih đaka, oko 7,4 odsto su deca romske nacionalnosti. Podaci pokazuju i da je procenat romske dece upisanih u prvi razred porastao u odnosu na prošlu školsku godinu za 10 odsto, a za 6,6 odsto je porastao broj prvaka sa smetnjama u razvoju.

Osnovnu školu poslednje tri godine završava 99 odsto onih koji je upiše, navedeno je u ovom dokumentu.

Srednjim obrazovanjem obuhvaćeno je oko 83 odsto učenika, a Srbija je jedna od retkih zemalja u Evropi u kojoj srednje obrazovanje nije obavezno. Srednje škole manje pohađaju deca iz porodica u kojima je glava domaćinstva niskog obrazovnog nivoa, mladi iz siromašnih porodica, Romi, izbegla i interno raseljena omladina. Udeo mladih u Srbiji 2010. godine koji prerano napuštaju vaspitanje, obrazovanje i obučavanje (reč je o stanovnicima Srbije u dobi od 18 do 42 godine koji su završili osnovno obrazovanje i ne učestvuju više ni u obrazovanju ni u obučavanju) iznosi oko 30 odsto, a planirani cilj za 2020. godinu jeste da taj procenat bude manji od 15 odsto. U EU sada 15 odsto mladih napušta obrazovanje, a planirano je da taj procenat bude manji od 10.

Pre završetka srednjeg obrazovanja u trogodišnjim školama oko 23,5 odsto ih napušta, a u četvorogodišnjim taj procenat je 9,3. Najveće je osipanje dece iz ruralnih sredina, siromašnih porodica i romske dece, mada o tome nema preciznih podataka.

Kad je reč o stanju školskih objekata, NPS navodi da je 35 odsto školskih zgrada izgrađeno pre 1950. godine.

Pregled učešća na seminarima ukazuje da se najvećoj meri stručno usavršavaju zaposleni u osnovnim školama, gotovo 50 odsto njih, zatim u srednjim stručnim školama – 24 odsto, a najmanje u predškolskom obrazovanju i na kraju u gimnazijama.

Značajan deo izveštaja posvećen je i izdvajanju za obrazovanje. Kako se navodi, u poređenju sa EU, u Srbiji se više ulaže u osnovno i srednje, a nešto manje u predškolsko obrazovanje. Podaci kazuju da gotovo 52 odsto ukupnih javnih rashoda ide na osnovno obrazovanje, 32,2 na srednje i 18 odsto na visoko. Sredstva koja se izdvajaju za obrazovanje, najvećim delom se troše na plate i pokriće materijalnih troškova, a vrlo malim delom na razvojne programe.

S. Gucijan

До средине седмице требало да буде познато да ли је постигнут договор о социјалном споразуму, рекао је министар Расим Љајић. Разговори представника послодаваца, синдиката и ресорног министарства биће настављени сутра.

Министар рада и социјалне политике Расим Љајић изјавио је да би до средине седмице требало да буде познато да ли је постигнут договор о социјалном споразуму.
Љајић је агенцији Бета рекао да ће разговори представника послодаваца, синдиката и ресорног министарства бити настављени сутра, а да ће данас различите институције анализирати захтеве и резултате досадашњих преговора.

„Усагласили смо већину текста социјалног споразума, али је остало још отворених питања која ће бити предмет даљих преговора и данас ће бити направљен пресек стања о томе шта је усаглашено и о питањима која су још отворена“, рекао је Љајић.

Министар је рекао да је могуће да буде постигнут договор о минималним зарадама, али да неки захтеви синдиката и послодаваца морају бити детаљно размотрени, док је за нека решења потребно време, јер су нужне измене појединих закона.

Према његовим речима власт мора да израчуна колико би буџет Србије издржао даље растерећење привреде, што је један од захтева послодаваца.

Потребно је и да се размотре законски основи и неопходна средства како би се решио проблем неоверених здравствених књижица, на чијем решавању посебно инсистира синдикат, објаснио је Љајић.

Упитан шта ће се догодити уколико до средине седмице не буде постигнут договор о социјалном споразуму, Љајић је рекао да је боље да до тога и не додје, него да се добије документ који неће бити примењив у пракси.

„Ако би се то десило, сви би изгубили – и министарство и социјални партнери, синдикати и послодавци“, рекао је Љајић и навео да споразум не треба да буде „списак лепих жеља који лепо звучи“, а не може бити примењив.

У разговору о социјалном споразуму учествују представници Министарства рада и социјалне политике, Уније послодаваца Србије, Савеза самосталних синдиката Србије и Уније гранских синдиката Независност.

Социјални споразум треба да садржи мере за излазак из кризе, као и део који се тиче минималне цене рада, а тај документ важиће до 31. децембра.

О том споразуму су јуче разговарали министар рада и социјалне политике Расим Љајић и председници Савеза самосталних синдиката Србије Љубисав Орбовић, Уједињених гранских синдиката „Независност“ Бранислав Чанак и Уније послодаваца Небојша Атанацковић.

Синдикалци су раније најављивали да неће одустати од захтева да минимална цена рада по сату износи најмање 102, односно 103 динара, док је за Унију послодаваца било прихватљиво да она не прелази 97 динара.

Направиљени су распореди надокнаде пропуштене наставе суботама и продужењем школске године. Родитељи, међутим, сматрају да су деца у овој ситуацији испала колатерална штета и да одлука о надокнади пропуштених часова није услуга ђацима. Тако мисле и средњошколци у Крагујевцу и другим градовима, који су се побунили што ће у клупе морати и викендом.

– Ово што се дешава није фер према деци – сматра Драгана Соћанин, председница удружења „Родитељ“. – И надлежни и синдикати рачунали су да ће се у једном тренутку родитељи побунити и да ће друга страна у сукобу попустити. Сада су испланирали да надокнаде пропуштено, а и то је на штету ученика. Министар је и сам причао да је 65 одсто радило редовно, а сада најављују одлагање завршног и пријемног испита и деци скраћују распуст. Чини ми се да у овој ситуацији нема доброг решења.

УКИДАЊЕ ПРИЈЕМНИХ

Новосновано Удружење родитеља ученика београдских основних и средњих школа покренуло је чак и иницијативу да се због двомесечног штрајка просветних радника укину пријемни испити за упис у средње школе и на факултете. Како су нам рекли у Министарству просвете, једина могућност је да деца раде тестове недељу до десет дана касније, а о укидању испита нема ни помена.

Драгана Соћанин напомиње да се свакодневно јављају забринути родитељи и да траже савете да ли да шаљу децу у школу суботом или не.

– Било је мама које су се распитивале да ли ће кривично одговарати због тога – објашњава Соћанинова. – Збуњени су и родитељи чија деца желе да упишу школе за таленте, јер надлежни још нису одлучили да ли ће полагати само пријемни испит за филолошке, математичке гимназије и уметничке школе или ће морати и завршни, српски и математику, као сви остали осмаци.

Радмила Додић, председница Форума београдских основних школа, сматра да се ђаци с правом буне.

– Министар даје налог да се часови надокнаде, а ми га питамо како да се надокнаде наставне јединице које су обрађене, сажете на 30 минута, што је била прилика да наставници одвоје битно од небитног – каже Додићева. – Остварене су допунска и додатна настава, рад са родитељима, припремна настава.

Министар просвете и науке Жарко Обрадовић, међутим, каже да надлежни настоје да се створе услови да штрајк не остави последице по учење и надокнаду градива, које ће бити неопходно поготово ђацима који се спремају за пријемни.

З. Р.

Према анкети коју је урадио “Блиц”, а у којој је учествовало 40.000 људи, нешто мање од 50 одсто испитаника изјавило је да им је требало од пет до седам година да заврше факултет. Читаоци сајта најодговорније за дуго студирање у Србији сматрају Министарство просвете, затим професоре, а тек на крају студенте. Више од три хиљаде људи гласало је да студенти морају редовније да уче, док је готово исти број читалаца сајта гласао да професори морају да модернизују наставу. Највише анкетираних (70 одсто) сматра да Болоња у Србији није добро примењена, што се може узети као један од узрока што студирање у Србији траје толико дуго.

Накарадно спровођење Болоње

Да се заиста просек студирања не смањује већ 20 година и да је за диплому потребно знатно више година од трајања студија, потврђују саговорници “Блица”. Као главне разлоге и кривце за дуго студирање наводе непримењивање оне праве, изворне, европске Болоње. Према речима професора Љубише Рајића са Филолошког факултета, једино што је другачије у односу на предходних 20 година је то што се уписује неупоредиво више студената.

Студије у бројкама

• 45 одсто студената одустане од факултета

• За двогодишње студије просечна дужина студија је 4,2 године, за четворогодишње је 6,8 година, а за шестогодишње студије је 7,8 година

• 40 одсто студената понови трећу годину студија, 46 одсто студената понови другу годину, а 25 одсто студената прву

• 1,45 година просечно је потребна студенту да би уписао наредну годину студија

– Никло је толико истурених одељења појединих универзитета, а још више приватних. Ове године ћемо уписати 70 одсто живорођених с почетка деведесетих година, па то значи да ће се још више бити оних који ће одуговлачити са студирањем и који никад неће завршити факултет – каже професор Рајић.

Он је још додао да студенти нису мотивисани, јер знају да ће завршетком факултета минимум годину дана чекати на посао, па им није битно када ће га завршити. Још један од разлога је, напомиње, и “накарадно спровођење Болоње”. Он објашњава да се уситњавањем предмета изгубило на њиховом квалитету.

– Поједини факултети се хвале да су повећали пролазност и да су постали “проточни бојлери”. Такав је архитектонски који је укинуо тешке предмете, попут статике, препустили је грађевини и наравно да ће имати више студената који на време завршавају факултет – објашњава Рајић и додаје да нам ни студенти не могу бити бољи и ревноснији, када ни наставни кадар није такав.

Проблем у професорима

И професор Бранко Ковачевић, ректор Београдског универзитета, каже да проблем постоји и у професорима који морају да се прилагоде новом систему и забораве старе начине рада.

– Реформа није извршена до краја, постоје уска грла, односно има предмета који стварају проблеме студентима и где је проходност изузетно мала. Хитно треба урадити реформу планова и програма појединих предмета и то на свим факултетима. Међутим, ни студенти не испуњавају довољно своје ваннаставне активности, не уче редовно, већ по неком старом кампањском систему – објашњава проф Ковачевић.Он је додао да су проблем и професори, који су убацили нове садржаје. Поједини предмети су тежи као једносеместрални, него кад су били двосеместрални.

– Зато сваки факултет мора да истакне шта је њихов највећи проблем, шта треба променити, да се озбиљно бавимо шта могу студенти, а шта професори да ураде и изведемо закључке – каже Ковачевић.

Лоша комуникација

Да неквалитетног професорског кадра у Србији заиста има и да они нису ни новчано мотивисани како треба, потврђује и Рефик Шећибовић, бивши помоћник министра просвете.

– Држава нема ни довољно новца да стимулише професоре да више раде, па је тако направљен прећутни договор. Они не обављају своје законске обавезе како треба, а са друге стране због тога нису ни довољно плаћени. Није проблем дугог студирања сада и у Болоњи, већ у томе што се она не примењује доследно и како треба. Професори су и даље веома сујетни, а свој посао сваљују на асистенте – објашњава Шећибовић.

Седмица за Универзитет у Нишу

На већини нишких факултета дужина студирања студената је више од седам година. На Правном факултету прошле године је просечна дужиња дипломираних студената била 7,8 година, а просечна оцена 7,45.

– Тај просек кваре студенти који су почели раније да студирају, јер већ имамо оне који су уписали 2005. године и већ су дипломирали. У протеклих пет година просек је био 7,7 година, а просечна оцена 7,48. Трудимо се да што је могуће више олакшамо студентима полагање испита, посебно код оних који важе за тешке испите – каже продекан за наставу проф. др Наташа Стојановић.

Слична ситуација је и на Грађевинско-архитектонском факултету јер је просечна дужина студија седам година и десет месеци.

На факултетима нема ни добре комуникације између професора и студената, па се ни једни ни други не придржавају својих обавеза. Професор Томислав Јовановић са Медицинског факултета у Београду каже да је добра комуникација основ студирања и да није циљ Болоње само пуко скупљање бодова. Он такође сматра да Болоња још дуго неће решити проблем “вечитих” студената, јер она није имплементирана како треба.

– Проходност студената, коју подразумева Болоња, немогућа је у оквиру једног универзитета, па ни са једног на други. Тако студент медицине из Београда не може да настави исте студије на Универзитету у Новом Саду – објашњава професор Јовановић и напомиње да свако продужавање времена студирања утиче на пад рејтинга факултета, односно да је тако у иностаранству.

Спустили критеријуме

Један од оних факултета који су за нијансу успели да побољшају просек студирања је Економски факултет у Београду. Некада је за диплому овог факултета било потребно осам, а сада две године мање.- Извршили смо редукцију градива, интензивирали рад са студентима преко године и то им се врати приликом полагања испита. Проблем је био што смо много студената примали и онда је доста лошијих ђака уписивало факултет, и тешко су се сналазили. Зато смо смањили број студената, а резултате тога тек очекујемо – истиче Марко Бацковић, декан Економског факултета у Београду, додајући да су “спорни” професори спустили критеријуме и да је сада на таквим предметима пролазност скоро 60 одсто.

Да решења и смањење година студирања има и да је веома једноставно, потврђује Јелена Кнежевић Вучковић, декан Биолошког факултета. Она каже да ће за то довољно бити да професор и студент имају бољу комуникацију.

Имамо релативно краткотрајно искуство са Болоњом и треба времена да се студенти томе прилагоде. Саветујемо им консултације, како би савладали градиво. Међутим, ако професор изађе у сусрет студенти врло ретко долазе на консултације и мање од један одсто њих жели да директно разговара са професором – прича проф Јелена Кнежевић Вучковић.

Средњошколци

Дејан Милованчевић, декан Машинског факултета сматра да је највећи проблем у томе што средњошколци на факултет долазе недовољно образовани и са лошим навикама.

– Велики проблем нам праве средњошколци који ништа не знају, а онда потпуно лежерно и опуштено схвате факултет. Са друге стране, професори морају да схвате да су професори и да им је то основна делатност и да треба да се баве студентима. Затим имате једне професоре који су “за Болоњу” и друге који су против – објашњава Милованчевић.

Шта кажу студенти

Владимир Коларевић, ФОН- Проблем је у томе што професори врло лоше преносе знање на студенте, а онда од њих много очекују на испиту. Најтежи испити на факултету су економија и маркетинг, као и информациони системи. То су испити које тешко полажу сви студенти ФОН-а, пролазност је изузетно мала.

Оран Касеми, Машински факултет – Механика флуида нам је најтежи предмет, који предаје професор Светислав Чантрак. Рецимо у последњем року, од 180 људи, њих 10 је положило писмени део, а усмени нико. Професор много тражи, жели да се ми до детаља разумемо у предмет, иако се са тим сусрећемо први пут.

Владимир Смуђа, Технолошко-металуршки- Код нас се знатно дуже студира јер смо свесни да нас након завршетка чека посао комерцијалисте од 20.000 динара, па ко би онда журио са дипломирањем. На нашем факултету се најбоље примењује Болоња и једини смо урадили евалуацију оптерећености студената. Дошли смо до податка да су највише оптерећени студенти на првој години, али и то ћемо у наредној години исправити.

Јелена Стефановић, Правни – За дуго студирање одговоран је цео систем. И студенти који су навикли да не уче, а и професори који намећу свако свој режим рада. Не треба ни прихватати болоњу 100 одсто јер је просто немогуће да се у року од пар година скроз промени нешто што је уврежено деценијама. Треба модернизовати и прилагодити наставу.

Марина Квржић, Филолошки- Иако је Болоња требало да скрати време студирања, она то није успела. Најтежи смерови су Светска књижевност и Српски језик и књижевност, и то се у просеку студира осам година. Разлог томе је што има доста лектире и литературе која мора да се прочита, а и професори су строги. На смеру Српски језик најтежи испит је Књижевност XX века