Фото : Милован Миленковић / Камерадес
МАШИНА, Марија Јаковљевић
Транзициони оптимизам према реформи образовања показао се нереалним. Упркос прогнозама либералних теоретичара и обећањима политичара, доступност образовања и шансе за запослење нису постале боље.
Да ли заиста образовне програме треба свести на учење писања пословних имејлова и развијање бизнис вештина? Чак и поред свих интернет извора и садржаја каријерног унапређења који се нуде у сфери неформалног образовања? Коме иде у корист одбацивање теоријског образовања које би требало да нам даје алате за критичко разумевање света око нас и сналажење у њему? Чему нам уопште служи образовање, посебно факултетско и шта хоћемо од њега? Да ли је немогуће помирити његову инструменталну функцију, као канала који нам омогућава прибављање друштвеног признања и одобрења да се бавимо одређеним послом, и са друге стране простора за учење, упознавање себе, саморазвој и откривање, дељење и стварање знања у области(ма) која нас интересује? Одговор на ово питање зависи од система економско-политичких односа који у знатној мери обликује образовно поље и каријерну путању.
У капитализму је превише оних који ће високо образовање бирати у складу са својим интересовањима, али завршити тако што ће радити неке послове невезане за њих, и то углавном испод својих квалификација, јер капитализму није потребно оно што њих интересује. Такође, превише је оних који ће образовање гледати искључиво као пут ка добро плаћеним пословима, где ће их такво образовање неретко оставити слепим за проблематичности друштва у коме живе, па и за проблематичност њихове сопствене позиције у друштвеној структури. Но можемо замислити и створити другачији политичко-економски оквир где је економија у служби задовољења друштва а не обрнуто, односно где није постављена тако да корист има мали слој повлашћених, друштво у коме је заиста важно да свако може да ради на својим интересовањима, где се може запослити тако да бавећи се оним што га занима доприноси заједници и где би био праведно плаћен за свој рад. Да бисмо дошли до тог друштва, морамо изменити темељне претпоставке постојећег система и отклонити све оне негативне последице садашњег реда ствари.
Романса либералних теоретичара и доносилаца одлука
Ширење неолибералне парадигме треба пратити кроз спрегу академских, политичких и економских елита. Импликације су свуда исте: редефинисање постојећих оквира, промена очекивања од институција и пребацивање одговорности за (не)успех у позиционирању на друштвеним лествицама на индивидуу. Конкретно на образовном плану, Болоњска реформа је логични наставак либерализације друштвеног система и стога поље високог образовања не може бити изузето из системског редефинисања друштва. Њу је пратила промена у приступачности различитих нивоа образовања услед његове комерцијализације, затим промена квалитета и донекле форме образовања те индивидуалистичке и тржишне вредности које се промовишу кроз курикулуме и методе рада.
„Хватање корака с развијеним светом“, како се Болоња представља у Србији, није решило проблеме младих. Земља је деиндустријализована, приватни сектор не може да надомести губитак радних места из јавног сектора, где је „привремено“ забрањено запошљавање услед његове наводне прегломазности, а цивилни сектор, ионако мали, сада има још мање могућности за стабилна запослења, с обзиром на то да се донаторски новац преусмерава на неразвијеније земље и регионе. Тако се, с једне стране, инсистира на повећавању резервоара високообразоване радне снаге, а са друге урушава домаћа привреда, па се поставља питање где ће се сви ти млади људи запослити и под којим условима.
Бум уписаних студената није пак значио и уклањање класних препрека у приступу високом образовању. Већа је шанса да ће студенти из радничке класе и мањинских група завршити на мање престижним факултетима, и да ће њихова искуства бити другачија од искуства њихових колега из више класе. Чињеница је да у капитализму неупоредиво више користи од високог образовања имају они који долазе из богатијих породица, што су показала упоредна истраживања која су пратила генерације студената седамдесетих, осамдесетих и деведесетих година прошлог века у западном свету, а чији закључци важе и данас.
Изневерена очекивања ‒ чија је одговорност?
Истраживање рађено 2009. године забележило је да се од факултета првенствено очекује стицање компетенција за запошљавање, смањење ризика од незапослености, стицање важних социјалних контаката и контаката за даљу каријеру и на крају добра основа за даље образовање. Ипак, диплома основних студија често се показује као недовољна за обављање многих послова, што значи додатне финансијске издатке за наредни ниво образовања. Након стицања звања и изласка на тржиште, многи студенти бивају разочарани. Више од трећине младих стручњака данас, због тешког проналажења посла, сматра да је требало да упишу други факултет (34%), или студијски програм (41%), забележило је истраживање из 2014. године у оквиру ЦОНГРАД ТЕМПУС пројекта.1
Истраживања су такође показала да млади који стекну високо образовање и изађу на тржиште у ситуацији лоше економије имају веће шансе да заврше на неодговарајућим пословима и да током целог живота буду лошије плаћени него што би се очекивало за њихов ниво квалификација. Пошто нема довољно адекватних послова за високообразоване, њиховим попуњавањем нижих позиција има двоструке импликације: док послодавац добија боље квалификовану радну снагу коју не мора да плаћа у складу с квалификацијама, са тих истих места истискују се они с нижим образовањем. Илустративно је да је у Северној Америци скоро половина запослених деведесетих година била подзапослена,2 што значи да су радили послове и били плаћени исподсвог знања и квалификација.
У једном ОЕЦД-овом извештају се наводи да су млади неретко сами одговорни за своју ситуацију (незапосленост, подзапосленост, рад на (лошим) пословима невезаним за струку) услед лошег избора образовања, који није у складу с потражњом на тржишту. Претпоставља се, дакле, да је могуће да појединац има поуздане информације о будућим потребама тржишта. С друге стране, и када бисмо начелно могли да претпоставимо која ће занимања бити тражена, то не значи да млади имају могућности да плате школарине и пратеће трошкове за те факултете, што нас враћа на проблематику класне репродукције. Чак и да успешно прођу кроз образовни процес и стекну диплому високо вреднованог факултета, остају проблеми великог броја свршених студената у већини области и негативних утицаја економије која стагнира или је у кризи.
Шансе за образовање и запослење
Почетак трансформације у Србији ка тзв. демократији, демонтирањем постојећих институција и система друштвене заштите и давањем апсолутног примата приватном власништву и тржишту као врховном регулатору, био је праћен нереалним оптимизмом да ће систем постати уређенији те да ћемо имати боље шансе за образовање и запослење. Иако и даље често мешамо узроке и последице када говоримо о томе зашто нам је лоше, за многе ствари је ипак постало јасно да су „празне приче“. Стога не чуди пад генерацијског оптимизма у периоду између 2007. и 2011. године, детектован у социолошким истраживањима у којима су испитивани млади, њихове амбиције, перцепције и стратегије. У перцепцијама младих о факторима за напредовање у Србији квалитетно образовање је пало с првог места, на коме је било 2007. године, на четврто место 2011. године, иза познавања „правих људи“, богатог порекла и политичке ангажованости, према проценама младих људи.
У условима општег урушавање економије, осиромашења и смањивања расположивих ресурса, није необично да се млади ослањају на породицу током школовања и тражења посла, а у мањој или већој мери и кад се запосле. Није то питање менталитета, како се често представља у јавности, већ рационална реакција на непостојање окружења подстицајног за образовање и рад.
Но породица није само подршка већ и „камен спотицања“ у класно поларизирајућем друштву. Према подацима социолошких истраживања из 2012. године, чак 60,5% младих задржава исти ниво образовања као и родитељи. Дакле иако 40% младих из једне генерације уђе у високообразовни процес, највише шанси да га заврше имају они чији родитељи имају високо, а потом средње образовање. Разлог томе је читав сплет породичних ресурса који су класно условљени и за које се испоставља да омогућавају или онемогућавају достизање жељеног образовног нивоа.
Ипак, процес трансформације узроковао је и знатно осиромашење и довео у ризик средње слојеве, који су се репродуковали одржавањем друштвених веза. Социјални капитал који се преносио кроз генерације уписивањем истог факултета и одабиром породичног занимања сада је неретко урушен. Либерализација свих друштвених сфера и урушавање јавног сектора, у коме је раније било највише запослених, у знатној мери кидају везе међу старијом генерацијом квалификованог радништва и тиме смањују ресурсе за боље образовање и запослење младих из тих слојева. Тиме се и млади са социјалним капиталом (нпр. студенти медицине чији су родитељи лекари) такође налазе у ризику.
Евидентно је да студенти одређених области лакше долазе до (доброг) запослења. Но избор области студија не обликује само шансе да се добије посао, те да ли ће тај посао бити у струци, већ и какав тип уговора ће бити закључен с послодавцем. Са ступањем на снагу додатно либерализованог Закона о раду и са експанзијом аутсорсинга, реално је очекивати знатно повећање удела раније нестандардних радних аранжмана, односно све већу оријентацију запошљавања на одређено време.
Све ово пак много чешће доводи до даље фрагментације и интензивирања конкуренције међу младима, него што долази до удруживања у циљу побољшавања услова образовања и рада. Студентски покрет као да се на сваких пар година ресетује, што није необично када се има у виду проточност људи кроз образовни систем. Уколико новоформирани студентски покрети Новог Сада и Београда успоставе добру структуру и канале комуникације и повежу се с другим прогресивним покретима, има наде да се даља ерозија образовних и радних права може обуздати јаким притиском на доносиоце одлука.
1. Лажетић, П., Живадиновић, И. (ур.) 2014. Од студента до (не)запосленог стручњака ‒ Преглед резултата истраживања о дипломираним студентима у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори у оквиру ЦОНГРАД ТЕМПУС пројекта. Универзитет у Крагујевцу, ЦОНГРАД ТЕМПУС пројекат
2. Млади радници и радници имигранти предњаче у преквалификованости у односу на потребе позиција које заузимају. Они којима посебно мањкају корисни контакти у ситуацији без посла лако завршавају на улици и у потпуној беди.
3. ЦОНГРАД истраживање наводи да најчешће они који су студирали бионауке (71,6%), право (65,7%), личне услуге (65,2%), хуманистичке науке (60,5%), новинарство и информисање (56,9%), друштвене науке (56,1%), медицину (54,8%), физику и хемију (53,3%), образовање наставника и образовне науке (51,9%), производњу и прераду (51,6%) добијају уговоре на одређено време, а да они који су завршили студије из области информатике и рачунарства (62,5%), математике (54,0%), ветерине (54,1%), бизниса, менаџмента и администрације (51,5%), пољопривреде, шумарства и рибарства (48,2%), архитектуре и грађевине (47,7%), производње и прераде (46,5%) чешће добијају уговоре на неодређено.
