Kakve su muke i radosti dece u Srbiji i koliko se razlikuju od prethodnih generacija. Mališani zanemareni i od roditelja i od društva. Sve češće zapostavljaju obrazovanje

DECA se danas bitno razlikuju od prethodnih generacija. Slabo se druže, malo kreću, usmerena su na kompjuter i mobilni, međusobno se dopisuju čak i kad su u istoj prostoriji. Sve su tromija i nespretnija. Boluju od neuroza, psihoza, raste agresija, pada prag tolerancije, nemaju pozitivne uzore. A i kad ih imaju, nemaju snage i volje, a ni radnih navika, da sebe pokrenu, kaže Slobodan Malušić, direktor OŠ „Đuro Daničić“ iz Beograda.

Što su stariji, sve manje vide izvesnost. Oni čiji roditelji imaju novca, bave se sportom ili drugom vannastavnom aktivnošću. Oni čiji nemaju, a takvih je više – gluvare.

– Izvor najvećih problema kod dece i mladih je dokolica. Imaju potrebu da se afirmišu, ako ne mogu pozitivno, uradiće to negativno – kaže Malušić. – Čak i taj mali postotak talenata gušimo, ne dajemo im podršku, guramo ih u prosečnost.

Ipak, deca u Srbiji danas su zadovoljnija uslovima u kojima odrastaju nego 2004, iako postoje oblasti u kojima su nazadovala, pokazalo je najnovije istraživanje „Kako živiš“ Republičkog zavoda za statistiku (RSZO), urađeno u saradnji sa švedskom statistikom i švedskom agencijom Sida.

Sprovedeno je u 114 škola i obuhvatilo decu između 8 i 15 godina. Dečje zadovoljstvo i poverenje poraslo je u oblastima: stanovanje, porodična ekonomija, poverenje, uslovi za slobodne aktivnosti, zdravlje i bezbednost od kriminala. Deca se osećaju sigurnije i manje su ranjiva, ali su iskazala manju spokojnost kada su u pitanju bezbednost i pravednost u školi, nastavnici i nastavna sredstva, škola uopšte i hrana.

Mlađa deca su zadovoljnija od starije, a mališani iz centralne Srbije imaju manje primedaba nego njihovi vršnjaci iz Beograda i Vojvodine.

Prema poslednjem godišnjaku RSZ, dece do 14 godina u Srbiji ima 1.184.279, što je manje nego pre deceniju, kada ih je bilo 1.282.004. Stručnjaci kažu da se svake godine upiše oko 1.000 prvaka manje u školu. Znači, sa svakom generacijom gubi se po jedna cela veća škola!

– Mnogo dece živi u siromašnim sredinama. Trećina se loše hrani, dok trećina ima šta da jede, ali osim hrane teško da može da zadovolji druge potrebe – kaže sociolog porodice, prof. dr Anđelka Milić. – Nedovoljna vaspitna briga roditelja poprimila je neuobičajeno velike razmere. Deca su napuštena i od strane roditelja i od društva.

Prema zvaničnim podacima, oko 400.000 dece prima dečji dodatak, dok 120.000 živi u potpunoj bedi – ne samo da nemaju za igračke ili školske knjige, već ni za slatkiše, sokove, voće, meso i mleko. Istraživanje Unicefa pokazalo je da im je i higijena na niskom nivou.

– Roditelji uspeju ponešto da im kupe jednom mesečno, kad dobiju socijalnu pomoć, recimo, sok. Deo hrane obezbeđuju u sopstvenim baštama. Ovoj deci uskraćena su ne samo letovanja, zimovanja i ekskurzije, već i proslave rođendana ili izlasci – kaže Gordana Matković, savetnik predsednika Srbije za socijalna pitanja.

Statistika Unicefa pokazuje i da svako deseto dete živi ispod granice siromaštva, a ako se računaju i ona koja su na samoj „crti“, procenat se penje na 20 odsto. Alarmantan je i podatak da samo 24 odsto siromašne dece koristi zdravstvene usluge.

Kako kažu u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, u najboljem položaju su deca u Vojvodini i Beogradu, a u najgorem mališani iz 105 opština u kojima je stepen razvijenosti ispod republičkog proseka.

Deca u Srbiji imaju i sve lošiji uspeh u školi, kaže Anđelka Milić:

– O tome se ne priča, ali sve veći procenat ne završava ni osnovnu školu. Nisu u pitanju samo Romi, niti deca iz seoskih sredina. Mališani odustaju jer roditelji nemaju novca za njihovo školovanje, ali i zato što, zbog borbe za goli život i opšte apatije, dižu ruke od svojih naslednika, po sistemu: „Ako hoćeš – uči, ako nećeš, šta ću ti!“

Sve je komercijalizovano i centralna vrednost je novac. Deca vide da može da se zaradi i bez škole.

Prema podacima RZS, do osmog razreda ne dogura čak 72 odsto romske dece, 23 odsto siromašne i 12 odsto seoske. Tužna je i činjenica da samo 44 odsto dece pohađa predškolske programe.

Mališani slobodno vreme provode vrlo malo baveći se sportom, a uglavnom uz televizor ili kompjuter, ako ga imaju. U malim sredinama, po rečima profesorke Milić, TV je prozor u svet. U gradovima caruju internet, društvene mreže i igrice na mobilnim telefonima.

– To se može shvatiti kao izraz beznađa u kojem deca žive. Škola sprovodi svoj program i niko se ne osvrće na neuspešne. Oni su prepušteni sebi. Deca su kolateralna šteta tranzicije. Živimo u sve apsurdnijem društvu: tehnološki napredak je sve očigledniji, a deca sve neobrazovanija i beznadežnija – zaključuje Milić.

Da takozvana „elektronska droga“ uzima maha pokazalo je i „Eunetovo“ istraživanje, po kom svako peto dete dnevno provodi po nekoliko sati u virtuelnoj stvarnosti. Najčešće uz akcione video-igrice, što, po oceni psihologa, povećava agresivne emocije i nasilničke akcije. Na ovaj način, baš kao i „besomučnim“ gledanjem TV-a, oni žele da pobegnu od stvarnosti, koja im se u suštini ne sviđa. Pobede u igricama pružaju im osećaj uspešnosti, čega su u realnosti lišeni.

I, između ostalog, eto razloga zašto su osnovci deblji i u lošijoj kondiciji nego njihovi vršnjaci pre 14 godina. Dečaci su teži 14 odsto, a devojčice 11. Ovim prvima se fizička sposobnost smanjila šest odsto, a devojčicama 12 odsto. Skoro trećina ima probleme sa kilažom, a masovno i sa deformitetom kičme i stopala. Deformitet kičme ima 12 odsto đaka, a stopala 10 odsto. Svaki peti školarac je telesno nerazvijen.

U Ministarstvu za omladinu i sport kažu da su nastavni programi fizičkog loši, da trećina škola nema veliku fiskulturnu salu, a da je bazen za većinu misaona imenica (ima ga samo 12 škola, od kojih pet u Beogradu).

Posledice će, upozoravaju lekari, biti ozbiljne. Izrašće generacije koje će imati sve više problema sa visokim krvnim pritiskom, dijabetesom, kardiovaskularnim oboljenjima i kancerom – pre svega rakom dojke i debelog creva. Od potencijalno bolesne dece dobićemo – bolesnu naciju.

– Na granici smo kada društvo mora da se prene i preduzme radikalne poteze da pomogne deci, ako hoćemo zdrave i stabilne ličnosti. U suprotnom, dobićemo agresivne i neurotične pojedince, što znači i više ubistava i samoubistava – zaključuje Slobodan Malušić.

“ Večernje novosti“