Аnd now, something completely different
ЏАБАМЕТАР
или:
мерна јединица за узалудни рад
Сигурно сте чули ону анегдоту у којој надобудни отац покушава да објасни свом збуњеном младунцу разлику између наизглед синонимних појмова „бесплатно“ и „џаба“. „Видиш, синко,“ рече отац задовољно се смешећи што пример за разликовање значења две лексеме проналази у властитој породици. „Твоје школовање је – бесплатно, али… ЏАБА!“
Последњи у низу генијалних изума труста мозгова концентрисаних у Министарству просвете и Министарству државне управе и локалне самоуправе управо је – џабаметар – чудесна справа за мерење радног учинка запослених у установама образовања. Помпезно најављено у готово свим медијима који прате незаустављиви технолошки напредак нашег друштва, ово дуго очекивано решење проблема висине зарада у просветном систему још увек је доступно само малом броју п(р)освећених. Само они знају тајну мерне јединице за узалудни рад и формулу за израчунавање зараде запосленима чији радни учинак не досеже стандарде напредног друштва заснованог на ефикасном знању. Сада коначно можемо да одахнемо јер ће се одвојити жито од кукоља, ентузијасти од нерадника, а узалудни рад добити свој финансијски еквивалент. Угледни званичници Министарства (пр)освете са задовољством ће обзнанити да се у оквиру дуалног образовања отвара нови (додуше једногодишњи) смер: стручњак за очитавање џабаметра – занимање будућности, које брзо и бешумно исправља нагомилане друштвене неправде и доноси значајне уштеде у буџету. Смета Вам што нас неће процењивати бољи од нас? Као… нисмо навикли?
Зли језици ће сигурно покушавати да науде овом пројекту из снова владајуће елите, тврдећи да је управо та управљачка елита доказ да најузалуднији рад може резултирати друштвеним успехом. Тврдиће да одговорне и значајне улоге у друштву имају баш они које су и васпитачи и наставници безуспешно покушавали да (пре)васпитају и макар елементарно образују. Малициозни критичари ће потурати приче да су за систем невидљиви његови најбољи изданци, чије су научне или уметничке потенцијале радосно прихватиле неке туђе земље. Невидљиви су и они који годинама чаме на списковима Завода за запошљавање, суочени са поразном стварношћу у којој њихов предан рад и стручност не требају никоме.
Напетост и нестрпљење расту како се приближава тренутак разоткривања алгоритма који ће српску просвету поставити на место које јој одавно припада. Како ли ће измерити радни учинак предане васпитачице, која се у препуној групи бори да од малишана обликује будуће добре људе? Која је мерна јединица за везивање пертли, брисање носића, читање прича, разбијање страхова, загрљаје који зацељују душу и (уз све то) попуњавање административних образаца… Која је мерна јединица за љубав? Или за борбу против ветрењача?
Како измерити посвећеност учитеља који пркоси ријалити стварности и успева да усади у своје ученике етичке вредности које ће их водити кроз живот? Колико вреди ентузијазам професора чија предавања надахну младог човека да свој професионални живот посвети једној науци, уметности или струци? А какво тек око треба да има читач џабаметра да се у овом колоплету разабере?
Значајно је питање предвиђа ли имплементација мерног уређаја за радни учинак финансијске санкције за просветне раднике у околностима када су немоћни пред доминантним негативним утицајима породице на дете, као и вредносног система промовисаног у јавном дискурсу. Хоће ли министар лично потписати правни акт у којем је и нова биолошка врста ракун-ђак директна последица нерада запослених у образовању? Ето нама и новог поздрава за прваке:
Јесте л‘ чули, кумо,
верујте, без шале,
отвара се школа
за ракуне мале!
Питам се само колико ће уштеде у буџету изазвати Змајеви стихови:
Учили их, учили
од среде до петка,
ал‘ се нису одмакли
даље од почетка…
др Весна Војводић Митровић
ГО ГСПРС „Независност“
