Подсећања

„Политика” је пре 85 година посветила велику пажњу боравку славног индијског песника и филозофа у југословенској престоници

Рабиндранат Тагоре и његов аутограф на фотографији објављеној у ,,Политици” 16. новембра 1926. године

Велики индијски песник ифилозоф Рабиндранат Тагоре, добитник Нобелове награде за књижевност 1913. године, умро је на јучерашњи дан 1941. у Калкути, граду у коме је и рођен 1861. године.

Аутор више од 1.000 поема, 24 драме, осам романа, више од 2.000 песама и великог броја есеја, Тагоре је пре 85 година, на својој европској турнеји у новембру 1926. посетио Београд, о чему је ,,Политика” исцрпно извештавала неколико дана.

У разговору за наш лист, објављеном 14. новембра, Тагоре је говорио о културама истока и запада, о људској слободи, о фашизму и бољшевизму.

 

,,Сам покрет фашизма скрива велику опасност за суседе. Он је изграђен на повреди слободе ближих и то му је грешка која не може остати опроштена”, рекао је Тагоре, а на питање да ли ,,налази сличност између фашизма и бољшевизма”, одговорио је следеће:

 

,,То не бих могао још рећи јер ја не смем говорити о бољшевизму, пошто нисам видео својим очима његове последице”, објаснио је Тагоре. Изнео је и мишљење да ,,начин рада садашње руске владе одбија и немогућ је, јер поништава наше највеће добро: слободу.”

 

,,Политика” је 15. новембра објавила кратак извештај о јутарњем дочеку Тагоре и његове пратње на београдској железничкој станици тог дана, као и први део обимног текста Ф. Мирског под насловом ,,Индиски национализам”, чији је наставак штампан 16. новембра.

Тагоре је, иначе, одсео у скромном апартману на четвртом спрату хотела ,,Палас”, где је примио и новинаре из београдских редакција, међу њима и сарадника ,,Политике”. Он је свој интервју потписао иницијалом ,,М”, што указује да је с Тагором, највероватније, разговарао тада млади, потоњи славни новинар нашег листа Предраг Милојевић.

Домаћин великом индијском песнику и филозофу била је и југословенска секција Пен клуба, која је у ,,Српском краљу” приредила ручак за свог угледног госта. На овој свечаности поздравио га је ректор Београдског универзитета Павле Поповић, а дат је и предлог да Тагоре поред већ договореног, одржи још једно предавање, што је он и прихватио.

У вечерњим сатима 15. октобра Тагоре је прво говорио у новом здању Универзитета, а сутрадан на Коларчевом универзитету. У обе прилике се ,,окупио цео Београд”.

,,Дошао је и обичан радник, који је једва начуо за величину и вредност овога песника далеке Индије, дошао је и озбиљни учењак да своја знања о Тагору обогати и личним импресијама о њему”, јавила је ,,Политика”.

Он је говорио о прогресу и савременој цивилизацији, али је ,,најлепши део вечери” било песниково рецитовање песама на бенгалском језику, тако да је ,,и тај бенгалски језик свима слушаоцима који су га први пут чули у животу изгледао близак, познат и разумљив”, јавила је ,,Политика”.

Тагоре је, говорећи о тренутку тадашњег света, рекао и ово:

,,Страсти су полуделе. Дошла је жеља за експлоатацијом и све велико и лепо изгубило се. Ми дрхтимо у страху од те Европе која хоће да одвоји човека од Бога. Војници и трговци који нам данас долазе, не доносе нам идеале првих пионира, већ само страст за материјалним богаћењем. Можете ли се поносити цивилизацијом која носи страх. Савремена цивилизација одвојила је науку од духа. Наука ствара дисциплине, даје снагу, али без идеала… Све што не црпе снагу духа, није лепо, него је ружно. Снагом може да се поноси лав, тигар, слон. И кад се човек поноси снагом, он је као животиња.”

Сутрадан је Тагоре одржао предавање о значају уметности, а ,,овације песнику биле су бескрајне”, известила је ,,Политика“.

После посете Београду, славни песник и филозоф Рабиндранат Тагоре је преко Софије и Истанбула отпутовао за Индију.

——————————————————-

Птица са два гнезда

Током посете Хришћанској заједници младих људи, у њиховом друштвеном дому у Васиној улоци, где га је поздравио владика Николај Велимировић, Тагоре је рекао:

,,Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осећањима од осталих западних народа. За вашу љубазност ја вам не могу изразити своју захвалност. Ја волим овај народ што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да се одушеви. Како је то пријатна ствар бити толико вољен и познат у једном свету у који ниси никад очекивао да дођеш! Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу.”

Слободан Кљакић