Наши наставници прилично једнолично оцењују ученике и често заборављају да постоје различити облици оцењивања. Није добро да наставник оцењује увек на исти начин. И не треба само наставник да оцењује. И ученици могу да оцењују: један другога и, што је још важније, сами себе, сматра психолог Дијана Плут.
Утисак са стране, ван школских међа, је да су дневници у Србији преплављени петицама, али и јединицама. Годинама уназад говори се о хиперинфлацији одличних ђака и вуковаца, али и о професорима који су ноћна мора не само за ђаке, већ и њихове родитеље, због олаког изрицања недовољних оцена. Контролне задатке дају сваки час, најчешће као казну због немирлука или неког недоличног понашања и, по правилу, најлошије оцене тад пљуште као киша на све стране, без обзира да ли је у питању одликаш или тројкаш. Калкулишу и ђаци, који кад год предосете да ће бити прозвани, ако нису научили лекције, изостану са часова. А онда шаљу маме и очеве у помоћ да их оправдају или измишљају разне изговоре. О томе сведочи забрињавајући број изостанака, који расте из године у годину.
Да ли је оцењивање у домаћим школама објективно, како би требало да изгледа најоптималнија процена знања од један до пет и колико ће на будуће оцене утицати протест просветних радника, који су у неким колективима држали скраћене часове за фртаљ сата више од два месеца и чак данима потпуно прекинули рад? Ове недоумице нарочито су актуелне за мале и велике матуранте, које до краја школске године дели тек неколико недеља. А онда почињу за њих праве бриге око наставка школовања, које ће умногоме зависити управо од оцена у сведочанствима и знања која понесу из основне и средње школе. Сва питања су веома деликатна, а посебно је осетљиво оно о штрајку, надокнади изгубљених часова и процени ђачког (не)знања. То ни сами наставници, професори и директори не желе чак ни да коментаришу, већ само немо слежу раменима и подижу обрве. Ипак, директор Основне школе „Алекса Шантић“ из Војске-Бођани, Маја Узуров, нимало не сумња да ће у њеном колективу бити све у реду са оцењивањем и завршним испитом, јер су само једном били у тоталној обустави рада и неколико дана држали часове од пола сата, а „после тога је све ишло нормално“.
Оцењивање свако коментарише из свог угла. Дана је гимназијалка, иде у други разред једне престоничке школе, одличан је ђак и мисли да професори у њеној гимназији уопште нису фер. Уместо да буду објективни и дају питања за двојку, тројку, четворку или петицу, на основу којих ће просудити колико неки ученик зна или не зна, она је убеђена да се све ради по принципу – свиђаш ми се, ево ти пет, па макар не знао ни за тројку! Ретки су, каже, они који оцењују „ни по бабу ни по стричевима“.
Милица Драговић, мајка двоје школске деце, мисли да код нас нема објективног оцњивања, мада је свесна и да ђаци воле да хватају кривине, избегавају наставу кад нису спремни, а већина родитеља то подржава.
Од необјективног оцењивања њу ипак више брине то што се професори чешће опредељују за контролне вежбе.
– Све је мање усмених одговора, па деца ускоро неће знати уопште да се изражавају, све више времена проводе за компјутером и комуницирају СМС порукама – резигнирано примећује Милица Драговић.
Професор стручног предмета у нишкој средњој Електротехничкој школи „Никола Тесла” Виолета Димић сматра да су професори ти који морају да се потруде да заинтересују ученике за њихов предмет и да је на одраслима већа кривица ако у неком одељењу има много слабих оцена јер „имају искуство и требало би да знају како треба поступати“. Слаже се са учесталим притужбама да су ђаци слабије заинтересовани за учење него претходних година, али ипак мисли да је већа одговорност због школског неуспеха на професорским плећима.
О томе како би требало да изгледа најправичнија провера знања у школи и да ли има разлике у пропитивању основаца и средњошколаца за „Просветни преглед“ коментарише др Дијана Плут, професорка у Департману за психологију Факултета за медије и комуникацију Универзитета Сингидунум (ФМКа).
По њеним речима, битно је да начин провере знања буде усклађен са образовним циљем који наставник жели да постигне и око којега је организовао наставни процес. Различитим циљевима примерене су различите форме оцењивања. Рецимо, ако је циљ био запамћивање неких битних чињеница, томе је примерено тестовно оцењивање, питања вишеструког избора, кратка допуњавања. Начин бодовања таквих тестова је једноставан: Одговори су тачни или нетачни. Ако, међутим, желимо да постигнемо неки сложенији образовни циљ, на пример, да ученик покаже способност решавања проблема или критичког мишљења, онда морамо да смислимо и таквом циљу примерено оцењивање, сматра др Плут.
Један могући облик оцењивања у оваквим случајевима је постављање проблемских задатака и/ли сложених проблема. Такви задаци често имају више могућих решења, а процес рада занимљив је колико и резултат. У тим случајевима нема једноставног кључа за оцењивање.
Наставници прилично једнолично оцењују: дају тестове, писмене, понекад усмено пропитују и то је све. Често заборављају да постоје различити облици оцењивања. Није добро да наставник оцењује на исти начин. И не треба само наставник да оцењује. И ученици могу да оцењују: један другога и, што је још важније, сами себе. Постоји такозвано портфолио оцењивање (Креативни центар је превео један занимљив приручник о том облику оцењивања), оцењују се ученички продукти као што су писмени радови, есеји, презентације, пројекти… посебно велики изазов је оцењивање групног рада ученика. И ту има веома инвентивних решења како да сви буду правично оцењени а да и група као тим има заједничку оцену.
Најпродуктивнији, најсмисленији облик оцењивања је тзв. формативно оцењивање.То је оцењивање које служи учењу, напретку. Оцена, нарочито ако је аналитичка, је повратна информација о томе како ученик напредује, шта му иде, а шта не. Она служи учењу, а тако и треба да буде.
И млађе и старије ученике треба оцењивати на различите начине. Што је ученик старији то је број могућности већи. Посебно је важно подржати различите облике самооцењивања код старијих ученика, знање о сопственом знању (метакогнитивно знање).
Млађи ученици не би требало да раде само тестове. Они треба да науче да говоре, образлажу, интерпретирају, препричавају, слажу, цртају, показују…
На факултетима је недопустиво много писменог оцењивања. Студенти готово не проговоре током студија, примећује др Плут.
Јавна је тајна да су критеријуми по школама поприлично неуједначени, па иза тројке код неких наставника стоји више знања него иза петице на „стакленим ногама“. Имамо Правилник о оцењивању, али да ли постоји још неки ефикаснији критеријум контроле, односно шта би још могло да помогне да се такве појаве сведу на најмању меру?
Тачно је да „тројке“ различитих наставника покривају веома различита знања и умења ученика, потврђује професорка са ФМКа. Наставници нису поуздани „мерни инструменти“. Такозвано описно или аналитичко оцењивање је добар начин да се процес оцењивања учини објективнијим, ваљанијим и поузданијим. Такав облик оцењивања пожељан је и на старијим узрастима, а не само код млађих ученика. Да би описно оцењивање било могуће наставник мора јасно да постави критеријуме оцењивања: шта оцењује и како разликује нивое компетентности ученика. Када сам себи положи рачуне о томе, неизоставно са тим критеријумима треба да упозна и своје ученике. Ученик који зна критеријуме према којима ће бити оцењен, моћи ће да изгради сложене метакогнитивне способности управљања сопственим учењем. А подршка учењу би требало да буде у епицентру свега што се дешава у школи, закључује проф. др Дијана Плут.
О. Николић
АНТРФИЛЕИ:
ПРОВЕРА ЗНАЊА
Писмено оцењивање не мора да буде лош и промашен облик оцењивања. Ако је тест „папир-оловка“ добро конципиран, он може бити веома поуздан и ваљан инструмент за проверу знања. Али важно је да се подржи и писање дужих радова, не само писмених састава из српског језика него и есеја, реферата, извештаја и то из свих предмета које ученик слуша у неком разреду. Такве продукте није лако оцењивати, али постоје разрађене процедуре како се то ради. У Заводу за вредновање квалитета образовања и васпитања ускоро ће почети један пројекат који се бави баш таквим облицима писменог проверавања знања, најављује проф. Дијана Плут.
ПОВЕРЕЊЕ
Поверење и право партнерство у вези са оцењивањем централни су и за лични, људски однос ученика и наставника. Манипулације оценама, неправде, уцењивање, застрашивање, кажњавање, понекад и злостављање ученика преко оцена, један су од важних узрока школске анксиозности – која је код наших ученика прилично висока. Ја не пропуштам прилику да укажем на то колико је за превенцију насиља у школама важно правично, партнерско и ка учењу окренуто школско оцењивање. Оцењивање може да буде насилно, а на такво оцењивање ученици одговарају такође насиљем, оцењује др Плут.
АУТОРИТЕТИ
Маја Узуров, директор Основне школе „Алекса Шантић“ из Војске и Бођана (у коме су нижи разреди) у Општини Бач слаже се са оценом да у свакој школи постоје „баук“ професори, али одмах напомиње да она има „изузетан млад кадар који је прошао низ семинара и који одлично зна свој посао тако да је она уверена да у школи нема „неког баба рогу“.
– Сви су изузетно фер и коректни и јако добро функционишу – каже, уз опаску да ученици ипак морају да знају ко стоји иза и испред катедре.
Извор:“Просветни преглед“
