По новим одредбама Закона о породици, физичко кажњавање деце је строго забрањено, а татама или мамама који подигну руке на своје чедо прети затворска казна до 15 дана, у зависности од степена повреде детета.
Како то обично бива, и спречавање злостављања деце у породци има другу страну медаље, а то је да су најмлађи сада у Србији добили и законску могућност да се „обрачунају“ са родитељима, уколико су због нечега љути на њих и да, уз причу „да су их тата и мама тукли“, отерају своје хранитеље иза браве. Како „Правда“ сазна¬е из извора блиских МУП-у, недавно је у Обреновцу малолетна девојчица служби СОС телефона пријавила оца да ју је ударио. Несрећни отац, који је ударио кћерку јер је препрвљала оцене, провео је ноћ у полицијском притвору.
Из службе СОС телефона кажу да све вше деце пријављују злостављање родитеља, и да до сада није било случајева лажних позива и злоупотреба.
– Наравно да појдину ћушку над децом не можемо окарактерисати као злостављање, али све теже облике физичког кажњавања, где су видљиве повреде или ожиљци, дужни смо да пријавимо надлежним органима –кажу у СОС служби.
Психијатар др Зоран Миливојевић сматра да је телсно кажњавање деце један од легитимних начина кажњавања, који мора бити родитељима на располагању како би обавили своју родитељску улогу.
– То не значи да препоручујем телесну казну, али она никако не сме бити забрањена. Идеално је да се не примењује телесна казна, али не може идеал да уђе у закон. Идеално је оно што посто¬ји у свету идеја, а не у реалности. Закон мора да поштује реалност. А реалност је таква да некад заиста посто¬е ситуаци¬е у којима родитељи немају други избор него да примењују телесну казну. Исто тако, и држава, на пример, када грађани неће да слушају њене овлашћене представнике, примењује насиље. У истој позицији су и родитељи, који једноставно морау, по логици ствари, да примене насиље када дете одбија да послуша у некој важној ситуцији. С истим правом онога ко је више заинтересован за добробит детета од самих родитеља, бабе и деде, родбина, па и комшије које се не слажу са начином васпитања који примењују родитељи, могу тврди¬и да је дете злостављано. Систем је такав да ће морати да реагује на било какву пријаву, тако да осумњиче¬ној особи неће бити нимало пријатно тврди Миливојевић.
По њего¬вим речима, о лажним пријавама размажене деце, која неће ни од чега презати да уцене родитеље да им испуне неку жељу, не треба ни говорити.
Клинички психолог Ана Зорнић сматра да су одредбе Закона о породици, које кажњавају затвором чак и ћушку, ипак престроге.
– Морамо правити разлику између злостављања детета и васпитне казне. Узмимо пример четворогодишњег детета које се спрема да гурне прст у струјни штекер. Да ли родитеља које ће у том часу удари¬и дете по руци и спречити га да доживи струјни удар треба казнити због насиља? Да ли је насиље ћушнути де¬е зато што је пробало да се нагне преко прозора или терасе? Посебна је прича да тинејџери, када се нађу у „лудим годинама“, често имају порив да се свађају са родитељима и да их малтене мрзе када им нешто, најчешће оправдано, забране. Сада имају могућност да пријаве родитеље да су их тукли и да због најмање модрице „непослушне маме и тате“ пошаљу иза решетака –сматра Зорниће-а.
С. Миловановић
