Zoran Milivojević: I batine su deo vaspitanja. – Olga Cvejić Jančić: Tako se ne stiče autoritet

Zoran Milivojević i Olga Cvejić Jančić (Foto D. Jevremović)

Prednacrt građanskog zakonika zabranjuje „svako zlostavljanje deteta, a naročito fizičko kažnjavanje”, što bi značilo da će svaki udarac, pa i najmanja ćuška, biti povod da roditelj bude prijavljen zbog kršenja zakona. Veliki deo javnosti smatra da država nema pravo da se meša u vaspitne metode, koje često uključuju i batine.

Dr Olga Cvejić Jančić, profesor porodičnog prava i član Radne grupe za izradu građanskog zakonika, i dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, imaju potpuno različita mišljenja o ovoj temi. Jedino u čemu se slažu jeste da je vaspitanje dece od presudne važnosti za budućnost Srbije.

Politika: Srbija bi bila trideseta zemlja na svetu koja u zakon uvodi zabranu fizičkog kažnjavanja dece. Da li je telesno kažnjavanje isto što i zlostavljanje i da li pisci zakona izjednačavaju obične ćuške sa zlostavljanjem dece koje dospeva u crne hronike?

Cvejić Jančić: Konvenciju o pravima deteta ratifikovalo je 195 zemalja, među kojima i Srbija. Svaka država potpisnica je dužna da preduzme sve mere da zaštiti dete od svih oblika fizičkog nasilja. Tradicionalan odnos prema detetu, i kod nas i u svetu, vrlo dugo se zasnivao na tome da je dete objekt roditeljske vlasti i roditeljskih prava. Konvencija to menja, dete postaje subjekt prava, a Komitet za prava deteta zauzeo je jasan stav da fizičko kažnjavanje nije dozvoljeno. Osim toga, zabranu fizičkog kažnjavanja dece predložili smo i zato što je u našoj zemlji stepen tolerancije prema nasilju vrlo visok. Neki roditelji čak ne smatraju da povređuju dostojanstvo deteta time što ga tuku ili verbalno vređaju.

Milivojević: Predlog u Prednacrtu građanskog zakonika je pokušaj mešanja države u jedan vrlo intimni odnos između roditelja i deteta. Stav moje struke jeste da ovo može biti vrlo opasan društveni eksperiment. Na to ukazuje i činjenica da je samo 29 zemalja u svoje porodične zakone stavilo ovakvu odredbu, a 168 zemalja nije, među kojima su najrazvijenije države sveta. U Velikoj Britaniji, Irskoj, Francuskoj, Italiji, Belgiji, Češkoj, Slovačkoj i još nekim zemljama EU ne postoji nikakva zabrana telesnog kažnjavanja dece, takođe ni u Americi, Australiji, Africi i Aziji. U Kanadi je bio takav pokušaj, koji je osporio kanadski Vrhovni sud i dozvolio roditeljima da kažnjavaju decu od druge do 12. godine otvorenom rukom.

Cvejić Jančić: Velika Britanija je 2004. godine donela Zakon o deci, kojim je fizičko kažnjavanje izričito zabranjeno. U sudskoj praksi se postavilo pitanje da li to znači da je svaki šamar razlog da se roditelj kazni. Onda je usvojen stav da ako se na mestu udarca samo zacrveni koža – to ne podleže kazni. Ali, ako se pojave modrica, otok, podliv ili ogrebotina, onda roditelji ne mogu izbeći kaznu.

Ako dete dobije dobru šamarčinu – nisam sigurna da to ne vređa njegovo ljudsko dostojanstvo i da ne može imati štetne posledice. Naša komisija je nastojala da ovim zakonom izgradi takve standarde ponašanja u porodici gde će svako nasilje biti potpuno eliminisano i gde će dete u porodici biti vaspitavano tako da ne treba ni tolerisati ni činiti nasilje. Svi smo poslednjih godina svedoci koliko je strahovitih slučajeva nasilja u našoj zemlji. Želimo da deca nemaju uzor nasilja u svojim porodicama.

Politika: Da li, u Prednacrtu našeg zakonika, jedan šamar predstavlja nasilje?

Cvejić Jančić: To je stvar tumačenja, ali je poželjno da ne bude ni tog jednog šamara, jer je teško zamisliti da roditelj koji je jednom ošamario dete neće to uraditi ponovo. Ne vidim nijedan argument da fizičko nasilje ide u prilog dobrobiti deteta.

Milivojević: Ako zakon izričito zabranjuje svaku vrstu telesnog kažnjavanja dece, onda to nije stvar tumačenja. U mnogim zakonima napravljena je granica, tako što je određeno da dete ne sme biti udareno po licu i glavi. Udara se po debelom mesu, otvorenom šakom. Ne smeju se koristiti štapovi, varjače, šibe i slično. Cilj tog udarca je da izazove bol, a ne da povredi. Definisana je i starosna granica, tako da se udaranje deteta mlađeg od godinu dana smatra zlostavljanjem, a gornja granica je početak puberteta. Dakle, od kada deca uđu u drugu godinu, pa do 12. godine, roditeljima je dozvoljeno da ih telesno kažnjavaju. Ovakvi zakonodavci su pokazali poverenje prema roditeljima. Nisu zauzeli stav da su roditelji potencijalni manijaci i kreteni čiju decu mora da štiti država. Ne postoji nijedan model za koji se smatra da je ispravan način vaspitanja dece.

Politika: Kakvo vaspitno dejstvo ima udarac roditelja? Da li to ostavlja psihičke traume na dete?

Milivojević: To su neke jako opasne situacije, kada je dete jako malo i kada ne razume da ne treba da se penje na ogradu od terase. Zato ne stoji pretpostavka zagovornika dečjih prava da su deca racionalna bića kojima se sve može objasniti rečima. To jednostavno ne stoji. Moguće je decu vaspitati bez telesne kazne, ali ona ne sme da bude zabranjena jer postoji čitav niz situacija u kojima roditelji moraju da posegnu i za ovom vaspitnom merom, a država mora da pokaže poverenje prema roditeljima, jer zakon se piše za građane ove zemlje, a ne za imidž države u svetu. Mi ne pričamo ovde o sistematičnom telesnom kažnjavanju dece već o jednoj legitimnoj metodi koja mora da ostane legalna, koja treba da bude na raspoloženju roditeljima u nekim ekstremnim situacijama.

Cvejić Jančić: Slažem se da je za roditelje najlakše da kazne dete jer će ono batine odmah da shvati, ali treba raditi na izgradnji odnosa koji podrazumeva poštovanje i poverenje. Dete po Konvenciji ima niz prava i ta prava nisu usmerena protiv roditelja, već protiv zadržavanja tradicionalnog patrijarhalnog koncepta po kome su roditelji imaju neograničenu vlast nad detetom. Mi promovišemo novi koncept uzajamnog poštovanja, koji ne podrazumeva da se dete pokorava roditelju. Taj koncept podržavaju i Savet Evrope i cela zajednica.

Milivojević: To ne podržava cela zajednica.

Cvejić Jančić: Društveni razvoj dovodi do novih zakonskih rešenja, do juče su homoseksualni brakovi bili zabranjivani. Ja ne mogu da podržim ideju da dete treba da bude izloženo nasilju…

Milivojević: Dete treba da bude izloženo vaspitanju.

Cvejić Jančić: Postoje i druge vaspitne mere.

Milivojević: Batine su sastavni deo vaspitanja. Ja se ne zalažem za to da fizičko kažnjavanje bude jedini način vaspitanja, ali ne smete oduzeti roditelju mogućnost da upotrebi fizičku kaznu ako je to jedino efikasno rešenje u nekoj situaciji. Da bi roditelji vršili svoju vaspitnu funkciju, moraju da imaju vlast nad detetom. Ta vlast ne može biti apsolutna, ali moraju da imaju moć da kazne. Šta bi se desilo kada bi se državi oduzela moć kažnjavanja?

Cvejić Jančić: To se ne može uporediti…

Milivojević: Kako se ne može uporediti? Odrasli ljudi su pametni, socijalizovani, razumni, pa čine protivzakonite stvari. Šta bi se desilo kad bi se ukinuli zakoni?

Mi imamo problem s mladom generacijom koja je raspuštena i razmažena, deca su sve moćnija, a roditeljski i profesorski autoritet je sve manji. Međutim, borci za prava dece zanemaruju tu realnost i ceo sistem posmatraju pedocentrično. Ne postoji nijedan validan naučni dokaz koji bi potvrdio ovo za šta se gospođa Cvejić zalaže.

U većini zemalja u kojima su pokušali da donesu ovakav zakon, najsvežiji primer je Novog Zeland, roditelji su se pobunili zato što su vrlo jasno osetili da se država meša tamo gde joj nije mesto. Roditelji su zahtevali da se raspiše referendum i građani su velikom većinom odlučili da telesno kažnjavanje dece ne sme da bude zabranjeno zakonom.

Politika: Da li su u radnoj grupi koja je pisala ovaj zakon bili psiholozi, pedagozi i socijalni radnici koji se bave decom?

Cvejić Jančić: Ne, bili su samo pravnici, Vlada je formirala komisiju od deset pravnika koji su pisali prednacrt ovog zakona. Ali, javna rasprava traje do kraja godine i ima vremena za debatu. Građanski zakonik se donosi za budućnost, on treba da traje decenijama. Slažem se da roditelji nemaju autoritet u kući, ali autoritet se ne stiče batinama.

Politika: Kako bi se zlostavljanje dokazivalo i kome treba da se prijavi?

Cvejić Jančić: Ono se prijavljuje centru za socijalni rad.

Politika: Kako će dete da prijavi roditelje centru za socijalni rad?

Cvejić Jančić: Pa, to ne može da uradi dete, ali može neki srodnik ili komšija.

Milivojević: Jedna od zabluda kreatora ovog zakona jeste da postoji horizontalni odnos između roditelja i dece, da su deca razumna bića koja će promeniti svoje ponašanje ako im se lepo objasne stvari i da su roditelji krivi ako dete radi nešto loše, jer nisu detetu objasnili na pravi način. Deca se stavljaju na pijedestal nevinosti, a roditelji su krivi za svako dečje ponašanje. Naš problem nisu zlostavljena deca, kako to pokušava da predstavi zakonodavac, već nemoćni roditelji i raspuštena deca.

Politika: Da li su zakonodavci pošli od slike idealno zamišljenog deteta?

Cvejić Jančić: To nije tačno. Šta je sa onih 29 zemalja koje su donele taj zakon? To su najrazvijenije zemlje Evrope koje se trude da razumeju decu i roditeljstvo. Ja se slažem da deca treba da imaju svoja prava i obaveze i da ih ne treba razmaziti, ali ih ne treba tući. U decu treba ulagati i vreme i emocije

Milivojević: Ideja da određena ekipa pravnika donese određene zakone koji će nas predstaviti kao najbolju zemlju na svetu nema veze s realnošću. Svaka država teži totalitarnoj državi i preteranoj regulaciji svega, ali ovo je vrlo ozbiljna stvar. Vi potpuno oduzimate moć roditeljima. Da bi vaspitavali i socijalizovali svoje dete, roditelji moraju da mu pokažu svoju moć. Ako dete sebe dovodi u opasnost svojim ponašanjem i ako ostali vaspitni metode ne daju rezultate, roditelj mora da upotrebi vaspitnu „ćušku“.

Vrlo je opasna teza da se telesno kažnjavanje podvodi pod nasilje, jer telesna kazna nije sinonim za fizičko zlostavljanje, kako tvrde kreatori ovog zakona. Ako nedavno sprovedena anketa javnog mnjenja pokazuje da više od 70 odsto naših sugrađana odobrava telesnu kaznu, to znači da je ovaj narod pametan i da ne veruje u tezu da će promena zakona dovesti do promene svesti. Svest i zakon moraju da su u nekoj korelaciji. Ako 70 odsto ljudi misli suprotno, normalno je da će se zakon kršiti i onda ulazite u kriminalizaciju društva i od svih roditelja pravite kriminalce. Ja smatram da je ovaj član zakona skandalozan i ako prođe ja ću pozivati ljude na građansku neposlušnost jer su deca važnija od svih političkih pitanja u ovoj zemlji.

Katarina Đorđević

Aleksandra Petrović