Историја образовања и васпитања у Србији, па и у окружењу, није забележила тако дубоку и општу кризу образовне политике, образовног система и педагошке професије, која је до темеља обезвређена и понижена, све до катастрофалних услова у којима се одвија тако значајна делатност за прогресивни развој, као што је то данас, на почетку друге деценије 21. века у Доситејевој и Вуковој Србији. Дебеле „беле књиге“ о истини над рушевинама и „педагошким мртвим морем“ у Србији могу се исписати и запитати – волимо ли децу Србије, и где су границе стратегије рушења образовног система и реномеа педагошке професије? Коначно, зашто под „паролом“ – друштва учења, друштва знања, свакодневно се систематски одвија процес стварања „друштва незнања“, полуписмености, штетног знања и недоступности знања најширим слојевима друштва, посебно сиромашним дечацима и девојчицама у србијанским школама?
У години када треба Министарство образовања (просвете) и други чиниоци да достојанствено обележе 200 година од Карађорђеве одлуке да великог умника и просветитеља Доситеја Обрадовића постави за првог министра „просвештенија народња“ и преране смрти овог великана европског реномеа, већи део одговорних и одлучних педагошких радника, односно школа био је приморан да право на егзистенцију, достојанство и боље услове школовања србијанске деце, као и задовољније родитеље у Србији, потражи у штрајку. Своју професионалну, педагошку и политичку свест и бригу за будућност деце и омладине у Србији, одлучно су исказала три репрезентативна синдиката – Унија синдиката просветних радника Србије, Грански синдикат просветних радника Србије «Независност» и Синдикат радника у просвети. Четврти репрезентативни Синдикат образовања Србије, скоро по „традицији“, није стао у заштиту веома оправданих и судбоносних захтева учесника у штрајку, подржавајући владу, Министарство просвете и друге који су довели образовање у овако дубоку кризу и безнађе, оспоравајући уставна и законска права педагошким радницима да јавно бране интересе ученика, родитеља и своје професије, достојанства и егзистенције. Педагошки покрет Србије у целини изражава подршку захтевима три репрезентативна синдиката и чуђење над изјавама Мирка Цветковића, председника Владе Србије и Жарка Обрадовића, министра просвете, у којима изостаје разумевање за тешко стање у србијанском образовању.
Педагошки покрет Србије, у складу са расправама и завршним документима са својих научних и других скупова, затим истраживањима и проучавањима стања и проблема у друштву и образовању у Југославији, Србији и региону, најангажованије је износио своје закључке, поруке и предлоге, као и критике о драматичном и погубном тренду промена у образовању, па ћемо овом приликом, сажето, изнети конструктивне и рационалне ставове о најтежем политичком питању Србије и њене суморне будућности, а они гласе:
1) Образовни систем је у тоталној и дубокој кризи, без иједног показатеља да власт предузима или планира мере за заустављање пропасти Србије у најважнијем темељу опстанка – нема никаквог пројекта или одлуке за коју би се могло тврдити да је у функцији обнове и стабилизације, нити има забринутости над судбином деце и омладине у будућности. Нема стратегије развоја образовања ни у назнакама, а камоли да се раде реформаторски подухвати, стручно, одговорно, демократски, педагошки, хуманистички. Све саме импровизације, „реформни помаци“, демагошка реторика, волонтерско-невладина нестручна и страначка манипулација и симулација.
2) Финансирање образовања је планирано да буде недовољно, све сиромашније, да се средства за ову делатност троше на друге непроизводне, па и штетне делатности. Нетачно је да нема средстава, а за сваку је осуду дрско тврдити да је економска стабилност Србије угрожена ако се адекватно финансира систем васпитања и образовања. Средстава има и јавно се расипају огромне милијарде, као што је случај са бизнис-спортом, верским заједницама (супротно Уставу), странкама, државном бирократијом и другим каналима одлива капитала. Један од највећих економских губитака и понора јесте застарело и запуштено, нереформисано и нерационално образовање, али „више силе“ не дозвољавају да се води научна, демократска, педагошка, патриотска реформа, већ да се „негује“ криза, подмећу „квазиреформски помаци“ и сличне „радионице кризе“. Педагошки радници су искључени из свих релевантних процеса и токова у којима се доносе пројекти, мере, одлуке, смернице за изградњу образовног система по мери деце, омладине и одраслих у 21. веку. Држава је понизила најважнију професију – педагошке раднике, и младој генерацији угрозила будућност.
3) Србија нема право ни на грам наде за спас од колонијалне судбине и беде ако се хитно не предузму истраживање и проучавање педагошког законодавства (шуме прописа), који су доношени у страним и страначким канцеларијама, трошећи огромно време, средства и енергију са циљем да се бирократским стегама, санкцијама „окује“ и блокира сваки вид де-
мократије, слободе стваралаштва, слободе мишљења, слободе критике, идеје за бољу школу деци и студентима. Историја Србије није имала никад такву бирократизацију, снажан систем етатизације и диктатуре у образовном систему као последњих десет година. То је кочница
било каквог прогреса и хуманизма. То је атак на идеале младих генерација и снове родитеља. Бирократска вертикала, погубни политички плурализам, страначка диктатура над педагошким интелектуалцима, затим организовано угрожавање породице, комерцијализовање образовања, до бесмисла доведена кадровска (страначко-аматерска) политика у образовним институцијама, најзад рушење система професионалног усавршавања (увођењем „трке“ за сертификатима на бесмисленим акредитованим скуповима).
4) Крупан проблеми, темељна препрека свим визијама модерног система образовања, просперитетније будућности, здравог друштва, друштва учења свих, слободне школе и слободног универзитета јесте – стандардно лоша кадровска и технолошка опремљеност Министарства образовања („просвета“ је манастирски, стари термин). Страначки, уместо стручни и лични критеријуми, затим одсуство модерних концепција овог ресора, стални су чинилац неефикасности, нерационалности, лутања у реализацији циља и задатака овог сектора и армије педагошких радника, њихових установа и организација. Срамота је толико игнорисати педагогију и друге науке, коначно историју националног и светског школства у кадровској политици Министарства. Рад Министарства је бирократски, без истраживања, слободе јавног деловања, па министар има улогу и јединог комуникатора с медијима у име ресора. Реформа факултета за образовање педагошких радника чека на макар малу акцију избављења из тоталне нерационалности и заостајања. Заводи за образовање, тзв. Центри за таленте (политика гимназија за таленте), су без педагошке основе, а на штету способне сиротињске, махом сеоске деце). Посебна је тема – срушен систем педагошког информисања и издавачке делатности, које ствара „нечитаоце за катедром“ и у друштву.
5) Педагошки радници су заслужили критике за недовољно ангажовање у борби за бољу наставу, лакше савлађивање програма, постизање успеха, јер се и у отежаним условима могло знатно више учинити на личном усавршавању, олакшању ученицима да не плаћају разне школарине и сличен дажбине, да их васпитавамо како да се сналазе у садашњем менталном и моралном мраку свих медија (школама порока).
Већина наставника не брани достојанство своје професије, нити штити ученике од последица кризе друштва, већ нечињењем, пасивношћу прави зло друштву. Бежање од друштвеног ангажовања, занемаривање самоусавршавања, одсуство из политичког живота, без идеја за бољу школу и факултете, злоупотреба у организацији екскурзија и рекреативне наставе, затим у набавкама уџбеника ученицима и слично угрозило је морални лик наставника. Посебно је угрожен углед универзитетских наставника у сфери корупције и трговине уџбеницима. Професори факултета никад не подржавају студенте и када су им драстично ускраћена права и нанета штета нестручним радом професора. Избегавање да се подржи штрајк школе или неке сличне институције, то је равнодушност према својим примарним професионалним обавезама. Кодекс педагошке професије налаже да наставник брани дигнитет и достојанство своје професије, њен друштвени значај. Потребно је водити и борбу против наставника којима криза и хаос у образовању одговарају.
6) Постоји знатно више разлога за штрајк, односно протест педагошких радника у Србији, па и у другим земљама у транзицији (на Балкану), а оне би могле бити:
а) против запуштености инфраструктуре у образовању;
б) због стања у сеоском школству;
в) против корупције у појединим образовним установама или државним органима;
г) против ускраћивања признања и националних пензија у образовању;
д) због превелике норме часова;
ђ) против угрожавања деце и омладине;
е) против садашњег стања „акредитованог“ семинарског усавршавања, које не сме бити обавезно (а и стручни испити из 19. века треба да се укину);
ж) када управа школе или факултета захтева да наставник предаје предмет који није студирао;
з) против нехумане и непедагошке инклузије;
и) због неопремљености школе училима и библиотека књигама;
ј) против медија који шире насиље, хулиганство, пороке и слично;
к) против злоупотребе малолетника у тзв. „спортским школама“ и у верске сврхе;
л) због угрожавања права на информисаност о раду Министарства образовања и науке и његових органа.
Дакле, штрајк педагошких радника је њихово уставно право и професионална обавеза.
Педагошки покрет Србије
Београд, Омладинских бригада 138
Драго Т. Пантић, председник
Београд, 14.март 2011.
