ОРИГИНАЛ МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ СА САЈТОВА СРПС И НСПРВ
Истине, лажи, обмањивање самога себе … и јавности
Одмах да кажем, ја сам члан СРПС дакле синдиката који није потписао Споразум пре десетак дана. Пишем ово и као председник ГО НСПРВ Зрењанина. Ризикујући да ме овде попљују људи који су читали и лајковали моје постове претходних неколико месеци, људи које познајем, а и тих има доста, ја ћу Вам рећи оно што ја видим као узрок и тренутно стање.
Синдикати су јединствено ушли у штрајк још 22.10.2014 првом једнодневном обуставом.
Одмах затим најавили су штрајк по закону тако да је он и почео 17.11.2014. Став мог синдиката је био да се са скраћењем крене сваке недеље по један дан, а да се тог дана у по 5 градова организују протести на улици. Ако то не да резултат до усвајања буџета Србије, онда да видимо како даље. То на штрајкачком одбору није прошло и кренуло се у свакодневно скраћење наставе.
Демократски смо прихватили одлуку већине (неки други очегледно то не умеју иако су се тада правдали управо већином, а не квалитетом одлуке).
Елем, преговори су кренули после 4 дана. На првим разговорима са Вербићем дошло се до тога да он хоће да учини, али да је потребна сагласност и оних изнад. Отуда су у петак (сутрадан) на разговорима поред Вербића били Вујовић и Вучић. Већ тада се причало о излазу кроз ПКУ и члан 22. ако се више добро сећам. О изузимању просвете од смањења плата за 10% НИКАДА се није причалокао ни да те паре буду и враћене. Сама формулација изузимања од закона је будаласта јер не може синдикат да тражи непоштовање закона већ његову промену.
Иначе, на том састанку је и Вучић рекао да би се он још више бунио да је просветни радник. Од тог дана и његове „наредбе“ министрима да нађу решење кренуло је странпутицом. Нисам будала па да не знам одакле ветар дува! Министарство финансија се није изјашњавало о том члану ПКУ уопште, а престало је да долази и на састанке тима за ПКУ! Ранко Хрњаз (СРПС) је дана 9.12. заједно са мном покренуо иницијативу да тог дана останемо у згради министарства и не излазимо напоље док се неки предлог из финансија не чује. Да будем поштен, у канцеларији СРПС за то су били само „издајници“ из СОС-а: Ничић и Шојановић. Други су били „сувише стари“ и имали су „седе главе“ за такву ствар (а сада им није проблем да то траже од Вас).
После распуста и нелогичних захтева према чланству да се не закључују оцене па до обуставе када јој време није (предзадњи наставни дан у Војводини) дошло се до предлога ПКУ здравства који нам је много помогао. 45 дана од почетка преговора, а без решења дало нам је могућност ангажовања миритеља. Тада су сва права из ПКУ здравства и наши захтеви око члана 5. ПКУ (листе) усвојени и прошли Владу Србије. Министар је био тактичан, али и безобразан не дајући реп. синдикатима њихова права тј. право на потпис ПКУ. Тражио је комплетно решење.
Тада се кренуло у израду Споразума. Било је дописа са обе стране, више верзија и на крају једна НАША коју је министарство прихватило. Тог дана једино је било спорна она формулација „ОД-ДО“ коју су сутрадан дописом прихватили онако како смо је ми предлагали. СОС и Независност, односно чланови штрајкачког одбора из тих синдиката ИМАЛИ СУ ОДОБРЕЊЕ да потпишу оно што договоре. СРПС и УНИЈА нису и зато нису то тај дан ни урадила.
Не треба да подсећам да су поред ова 4 члана из првопоменутих синдиката ЗА споразум гласали Драган Матијевић, Јасна Јанковић и Ранко Хрњаз. Једино је против био Миодраг Бата Сокић, али о томе други пут. Могу само рећи да су највећи „хероји“ (они који сматрају да им то право припада по рођењу, а не по заслугама) рекли да ће поднети оставке уколико њихови синдикати не прихвате Споразум који је, опет, по њиховим речима“максималан домашај у овим преговорима“
Потписници Споразума (СОС и Независност) сложили су се да на Споразуму не буде датум 11.2. већ 18.2 до када су СРПС и УНИЈА требали да донесу позитивну одлуку (а није да нису имали времена од решавања последње формулације да то ураде до те среде). Сви сте видели шта се десило на председништвима та два синдиката. Каснија прича о издајницима је у најмању руку безобразна, јер је тај Споразум управо и писан од стране синдиката укључујући и СРПС и УНИЈУ.
Сада смо дошли у ров из кога нико не зна да изађе. За 10 дана од потписа Протокола НИСМО послали ни један допис министру у вези наставка разговора. Питање је шта су уопште сада наши захтеви? Какву гаранцију и где да она пише ако у тексу Споразума стоји да се Влада Србије обавезује на неке ствари (по некима спорне тачке 2. и 3. Споразума). Зашто би Влада поштовала други став (гаранцију како је неки називају) ако не поштује први став, оно на шта се обавезује?
Шта то мени гарантује? Највећа будалаштина и сечење гране на којој седимо јесте додавање и једне једине речи јер на тај начин ми Влади Србије дајемо излаз по коме они и не морају да се држе Споразума. Дилетантски!
Искрено, ја не знам зашто сада штрајкујемо. Штрајк се полако претвара у нерад јер људи раде 30 минута само зато што су исто плаћени као и да раде 45 минута. Не кажем да је то случај у свакој школи, али знам да у многима јесте. Нисам ја у штрајку да би радио мање, већ да би зарадио више! Ништа ми не значи сат времена краћег рада, ако у новчанику стоји иста сума новца а рачуни и моје обавезе нису умањењени за 1/3 као мој рад. Ако је то сада наш захтев, односно да нам ова плата буде иста, али да смањимо рад и да часови, до неког решење које би нас задовољио, трају 30 минута, и то је легитимно, али то треба неко и да каже. Ја друго заиста не видим.
Пре ће ипак бити да неки не умеју да објасне шта су „постигли“, да су у страху од љутитог чланства коме су обећавали „мед и млеко“ ако буду радили мање и који не знају како да сада изађу из ове позиције. Најгоре је што смо сваким даном све дубље, а жаба коју треба прогутити је све већа.
Данашњи допис министра о одбијању зарада за време проведено у штрајку је нормална и очекивана реакција, а наш одговор опет на жалост никакав. Тражећи кривце за сопствене лоше одлуке сада претимо директорима школе („онај горе“ ми је сведок да некима заиста и треба претити, али већини не, јер су били уз нас све време штрајка). На крају видимо покушаје лизања рана и тражења излаза кроз „хитан састанак са министом“ и пребацивање одговорности на чланство, директоре, министра… за ово што нам се дешава.
Ја само једно знам, а то је да комплетна руководства синдиката треба да поднесу оставке и да се склоне, ако желе да их синдикати наџиве. Ја немам проблем да чланови неких синдиката прелазе у друге укључујући и мој НСПРВ, али мислим да то могу да ураде само зато што смо бољи у синдикалном послу, а не зато што их лажемо и обмањујемо. Понављам, ризикујући јавну осуду и свестан те могућности ово Вам пишем!
Пише: Душан Кокот, председник ГО НСПРВ Зрењанин
