Наше зараде су далеко од штедње, а нарочито штедње у образовању. Наша јавна потрошња није највиша у Европи и не треба је смањивати јер ће као последицу имати смањење тражње, а самим тим и комплетне привредне активности. Насупрот томе минимална цена радасада треба да буде најмање 300 евра месечно, а да се у наредним годинама повећава по стопи од 100 евра годишње до нивоа зараде која би омогућила задовољење реалних потреба.

 Господо послодавци, престаните да ме гађате јајима и парадајзом, пожељно је да их донирате народним кухињама или поклоните запосленима, јер ваши запослени нису у могућности да их купе. Већа минимална цена рада је у вашем интересу, једноставно више ћете зарађивати. У тим већим приходима је простор за повећање зараде. Шта мислите, где ће радникда однесе своју увећану минималну зараду. Па потрошиће као и до сада у овој држави, у истим продавницама, на сличне производе и услуге.

Наше зараде, зараде у просвети су су далеко од штедње. Произвођачи ће да производе више, пашће фиксни трошкови по јединици производа, а самим тим и трошак радне снаге по јединици производа. Радна снага је варијабилног карактера, али у нашим условима она је одавно постала фиксни трошак, јер се мало производи, а плаћају се радници. Влада би требало да размишља о стимулисању произвођача који својом производњом супституишу увоз, да изврши реформу царинских заштита и уведе квоте за производе од интереса. Све би то допринело да се смањи трошење део увећаних зарада на увозне производе.

Када се досегне тај ниво, даљу сатурацију домаћег тржишта треба тражити у повећању броја запослених. На тај начин би настала ефективна тражња. Обим тражње био би близак реалној тражњи тржишта, тј. дошло би до реалне сатурације. Све се може контролисати мерењем потрошње роба и услуга по глави становника и њеним поређењем са потрошњом у развијеним европским земљама. Да би се избегло виртуелно стимуслисање тражње неопходно је утицати на нивое потрошње преко инвестиција што ће допринети да се избегну аномалије које су узроковале и светску економску кризу. Држава треба да дестимулише инвестиције само у области које имају задовољење реалне и ефективне тражње.

Уколико би се применила и остала предложена решења, утврђивање најниже цене рада од 300 евра би оквирно имало за последицу: мали раст буџетских прихода (5-10%), раст трошкова послодаваца око 10%, раст цене производа за око 10%, раст потрошње за око 30%. Поставља се незаобилазно питање. Колико наша Влада планира да уштеди кроз смањење плата? Сличан тренд би се наставио и са повећањем минималне цене рада на 400 односно 500 евра.

Неопходно је поновити да просветни радници нису добили повећање плате пре наступања кризе, да тренутно од свих јавних служби имају најнижу просечну плату, да по структури образовања имају највећи (77%) проценат високообразованих, да смо у Европи познати по најнижем проценту издвајања за образовање од Бруто националног дохотка, да смо познати по томе да најмање инвестирамо у образовање, као и да је цена коштања образовања 10-20 пута мања него у развијеним земљама Европе… Владе и министри су тако добро водили овај ресор те су нас довде довели, а нови нам не обећавају светлију будућност, морамо је сами градити. Молимо вас дозволите нам то и склоните нам се с пута, немојте нам сметати и немојте нас ометати, јер прошла су времена птице умиру певајући, а просветни радници ћутећи.

Господо ко је крив?!

У Београду, 22.04.2014. За ГСПРС НЕЗАВИСНОСТ

Томислав Живановић, председник