Javni servis.net
Да би одржала истурена одељења у удаљеним селима и обезбедила посао за страначке кадрове, директорка ОШ „Милоје Закић“, кадар СНС-а, већ годинама размешта децу, па неки од њих, иако станују на 400 метара од школе, сваког дана морају на пут од 50 километара
Аутор: Марко Ољача, председник Друштва за одрживу будућност Кораци, Извор: Радар
РЕЧЕНИЦА „што ЈУжНИЈЕ то тужније“ у Србији се може подвести под аксиом. У традиционално сиромашном, забаченом и запуштеном крају људи су препуштени сами себи и вољи локалних моћника. У малим заједницама, невидљивим за систем, институције и друштво у целини, сваковрсно и свеприсутно насиље се далеко више осећа и убрзано доприноси њиховом изумирању уз огромну патњу и гажење достојанства људи. Када смо пре две недеље са родитељима убијене деце у „Рибникару“ одржали другу трибину у оквиру циклуса „Школа за све нас“ у Куршумлији, остали смо затечени количином насиља које се испољава над децом и то од оних чији је позив и посао да се о деци и њиховим интересима брину.
Од 2016. директорка ОШ „Милоје Закић“ у Куршумлији је кадар СНС-а Радица Јовић, којој се одмах поверавају важни партијски задаци. Како би одржала истурена одељења школе у удаљеним селима и створила радна места на одређено време за страначке кадрове, почела је, уз „стручно“ одобравање своје заменице и психолошкиње школе Наташе Миладиновић, да размешта децу из матичних школа. Већ те године, ученицу из Куршумлије којој је УГ Врлина купило кућу, шаље у село Мерћез, на пут од 50 километара дневно. Након реакције овог удружења, ученицу враћају у матичну школу, а у исто село наредне четири године шаљу друго дете, иако живи 400 метара од школе. Још један ученик је од петог од осмог разреда путовао 64 километра дневно, иако му је матична школа удаљена само четири километра. У школској 2022/23, свих петоро ђака у Луковској Бањи од петог до осмог разреда путовало је око 70 км. Ниједно није било из Луковске Бање или околине. Поред њих, 62 км је путовала и ученица, која је сада први разред и опет прелази исти пут, а у селу Коњува, на око 200 метара од
њене куће постоји школа у коју већ иде двоје ђака.
Двоје деце путује из села Жуч, које је од матичне школе удаљено девет, а они прелазе 50 километара дневно. Међу размештеним ђацима има и оних који похађају ИОП наставу, без обезбеђене стручне подршке. Будући да сва деца долазе из социјално угрожених породица, родитељи су уцењени радним местима у локалним комуналним предузећима.
Заштитник грађана је 2018. реаговао због злоупотребе деце. Резултат? Нема га. Наставило се по старом.
У мају 2018, уз помоћ Школског одбора Радица Јовић школско двориште издвојеног одељења у Лукову уступа за изградњу тениског терена предузећу Планинка, локалног тајкуна Радована Раичевића, некадашњег социјалисте, сада напредњака, који је бањски комплекс Жубор купио за 1,4 милиона, а од државе је добио 2,5 милиона евра. Заузврат, Планинка се обавезала да ће окречити зидове и офарбати врата и прозоре школе. Изградња терена је започета пре потписивања уговора о уступању. Туристи су добили тениски терен, а школа остала без дворишта.
Крајем исте године, секретар школе Горан Стајковић, којег је Пиштаљка прогласила узбуњивачем, подноси пријаву Министарству просвете и тражи инспекцијски надзор. Подршку му пружа Весна Недељковић, некадашња помоћница министра за основно образовање. Предмет преузима Соња Вуканић, републичка инспекторка и чланица Савета за безбедност Ниша који је формирала бивша градоначелница Драгана Сотировски, прослеђује га општинском просветном инспектору Ивану Ковачевићу, који утврђује да је све по закону.
Следеће године, секретар се успротивио запошљавању на место психолога са 20 одсто норме особе које је запослена у Центру за социјални рад и не налази се у евиденцији за запошљавање. Директорка, ипак, запошљава већ запослену особу, као и Дејана Ловића са дипломом више машинске школе (данас дипломираног инжењера машинства, како се наводи на сајту општине), заменика садашњег председника општине Војимира Чарапића, који је предавао математику, физику, информатику и физичко васпитање. Стајковић убрзо, две године пред пензију, добија решење о суспензији, док га директоркин муж Миливоје Јовић физички напада у дворишту школе након окончања дисциплинског поступка и бива осуђен на три месеца затвора, годину дана условно.
Због подршке секретару и записника о извођењу радова на парним котловима које је школа хтела прикрити, директорка волшебно површину школе у документацији смањује за око 1.000 квадрата, чиме се смањује и број извршилаца и стичу услови да Славишу Симића, непослушног домара, прогласи технолошким вишком, пребаци на ниже радно место, смањи му плату и распореди у село удаљено 25 км. Пресуду суда у Симићеву корист није хтела да прими више од шест месеци. Исте године, због неисплаћених путних трошкова запосленима, школа је оштећена за пет милиона динара, била је у блокади 99 дана, а само једном адвокату је исплаћено више од милион динара. Адвокат Радиша који заступа школу и директорка се презивају исто, али аутору овог текста није познато да ли су у сродству.
Упркос свему, директорка добија други мандат. Проблеми се продубљују, а злоупотреба деце наставља. У јесен 2019. једног првака ударају и бацају у камено корито чесме у дворишту школе. Тек после пар сати, педагог школе мокрог дечака враћа кући. Судећи по анонимним пријавама, истог дана је други ученик у главу ударио свог друга. Иако се насиље десило ван школе, повређени дечак је седео у школи, без обавештавања родитеља и пријављивања насиља. Седам дана пре тога повређен је још један ученик, који је повређен седео четири часа у школи, а потом га је професор физичког васпитања одвео кући. Насиље никада није пријављено, нити је школа реаговала, једино постоји забелешка у радној књизи психолога по пријави оца дечака. Просветна инспекторка Драгана Крстић утврђује низ пропуста у поступању школе, од непријављивања насиља у законском року од 24 сата, већ три дана касније по анонимној пријави родитеља, непоступања по Правилнику о заштити деце од дискриминације, насиља, злостављања занемаривања, до плаћеног одсуства директорке и њених сарадника, који су били на „Учитељијади“ у Охриду, у организацији Друштва учитеља Општине Петровац на Млави, која није предвиђена планом стручног усавршавања.
На основу извештаја просветног инспектора, тадашњи министар Младен Шарчевић, 4. октобра 2019. доноси решење о разрешењу директорке, а 10. октобра део колектива захтева хитну седницу Наставничког већа. Пар сати након истицања обавештења о заказивању те седнице, појавило се ново, у коме председник општине Радољуб Видић објашњава да запослени не би требало ништа да предузимају поводом именовања нове директорке. Већ сутрадан Шарчевић поништава решење о разрешењу, а пар месеци касније долази у посету школи и у друштву директорке школе, председника општине и власника Планинке говори о поспешивању и развоју туризма Куршумлије.
У међувремену је мајци првака који је претрпео насиље замерено што је о томе писала на свом фејсбук налогу, а „стручне“ службе су њено дете пријавиле Центру за социјални рад и тражили појачан надзор.
Након посете Шарчевића, Академија „Доситеј“ из Београда отвара издвојено одељење средње медицинске у просторијама основне школе. Власник Зоран Јовановић је два пута са својим сарадницима хапшен због продаје. Простор школе је издат 100 динара по метру квадратном, а новац се уплаћује на рачун општине. Иначе, школа не располаже слободним простором, јер у њој од 1999. ради и ОШ „Коста Војиновић“.
Треба ли уопште помињати да приватна медицинска школа нема акредитацију и да на територији општине не постоји база за одржавање праксе у одговарајућим медицинским установама.
Упркос свим незаконитим поступцима, злоупотреби деце, судским пресудама и пријавама грађана и запослених, 21. маја ове године Школски одбор је Министарству препоручио да директорка добије и трећи мандат.
Од мајских трагедија слушамо да систем није заказао, трактате о лепшем, срећнијем и безбеднијем животу док стварност то демантује на сваком кораку. У случају ОШ „Милоје Закић“, на потезу је министарка просвете. Можда до сада није знала за проблеме у овој школи, ево прилике да сазна и реагује. Мали корак за министарку, велики за Куршумлију. Није искључено да она као слабији партнер владајуће коалиције не сме дирати чланове СНС-а, али би у том случају било часно да поднесе оставку. Ако ипак потпише решење о поновном именовању Радице Јовић, биће јасно на чију се страну сврстала. На страну моћника који тргују дечјим судбинама. И да не буде забуне, Куршумлија није изузетак, већ правило.
Текст је пренет из недељника Радар.