Сага о минималној цени рада се наставља. Послодавци су демантовали да су се сложили са предлогом синдиката да цена сата од јуна до краја ове године буде 102 динара. О томе да ли ће пристати на то одлучиће на седници Извршног одбора Уније послодаваца Србије. – Договор јесте био да цена буде 102 динара, али пре него што постане коначно, ту одлуку морају да усвоје сви социјални партнери на својим седницама. Ми ћемо о томе расправљати на ИО , али могу да вам кажем да су веома оштре реакције наших чланова – каже председник Уније Небојша Атанацковић.
Он је раније рекао да ће послодавци прихватити одлуку о минималцу коју буде донела држава, али да је цена од 102 динара била пре свега предлог синдиката, а да је држава у овом случају „остала недоречена“. „Ја сам то рекао, али не знам како ће остали чланови одлучити“, истиче Атанацковић. Основни проблем, према његовим речима, уствари и није само цифра од 102 динара.
– Можда бисмо и прихватили да цена рада буде 102 динара, ако би се и држава кроз подизање неопорезивог дела зараде одрекла свог дела прихода у буџету и тако компензовала овај трошак предузећима. – истиче Атанацковић. Подизање минималне зараде за осам одсто од јуна је, сматра он, контрапродуктивно за привреду у којој се још увек губе радна места јер ће минималац убудуће бити 60 одсто просечне зараде у привреди, што је највећи просек у Европи (максимални удео минималне плате у просечној заради у привреди је у Луксембургу и износи 52,74 одсто).
Потпредседник Асоцијације малих и средњих предузећа и власник компаније Модус Милан Кнежевић каже за Данас да његови радници примају више од минималца али да се они сигурно неће придржавати минималне цене рада јер „нису учествовали у договору“ и немају пара да то плате.
– Нико не пита да ли привреда то може да плати. У доношењу такве одлуке су учествовали нерепрезентативна Унија послодаваца и нерепрезентативан синдикат Независност и ми је нећемо примењивати – тврди Кнежевић. Постоји неколико истина, напомиње он, а једна од њих је да Влада годинама обезбеђује приходе за буџет подизањем цене рада за износ инфлације и да највећу корист од тога има управо буџет.
– То није брига за оне који примају минималаца већ за буџет. Навешћу само један пример, у Чешкој су плате у реалном сектору 20 одсто више него у јавном, у Србији су плате јавном сектору 40 одсто више него у реалном – истиче Кнежевић.
Иако Асоцијација слободних и независних синдиката није учествовала на седницама СЕС-а, председница Ранка Савић каже за Данас да је одлука о повећању цене радног сата за седам динара за њих прихватљива, али и да је поражавајућа чињеница да је земља коју наши политичари називају лидером у региону држава са најнижом минималном зарадом у окружењу.
– Словенци имају минималац већи од 700 евра, у Хрватској је он већи од 400 евра, а ми ћемо са овим повећањем имати око 170 евра – истиче Савићева. Проблем је и тај што, напомиње она, држава није одредила механизме заштите и што је у Србији више од пола оних који примају минималац – никада не виде тај новац.
– Ако у Србији има око 110.000 оних који примају минималну зараду, 30.000 њих ради у јавном сектору и они су једини који ће тај новац сигурно примити. Више од половине неће добити ни тај законом загарантовани минимум – истиче Савићева.
Она као пример наводи компанију Јумко из Врања у којој радници који раде у три смене примају око 9.000 динара месечно. Она каже да је свесна тога у каквој је ситуацији привреда у Србији и да је највећа кривица због неисплаћивања зарада пре свега на држави јер она низом намета оптерећује послодавце.
Љиљана Буквић
