Profesor istorije Miroslav Đurđević ostao bez posla posle 34 godine rada u prosveti
Miroslav Đurđević
Kragujevac – Miroslav Đurđević, profesor istorije, jedinstven je slučaj u novijoj istoriji srpske prosvete. On je, verovatno, jedini direktor škole koji je ostao bez posla, pošto nije prošao reizbor. Direktori škola u Srbiji obično sačuvaju prethodno radno mesto ili se snađu na neki drugi način. To ovom nastavniku nije pošlo za rukom, što ga je nateralo na štrajk glađu koji je započeo pre tri dana, u zgradi Šumadijskog okruga.
On traži da se vrati u prosvetu ili da mu nadležni državni organi daju bilo kakav posao, jer kaže: „Od 5.950 dinara socijalne pomoći ne mogu da živim”.
– U dve kragujevačke osnovne škole kolege istoričari odlaze u penziju. Mogao bih da ih zamenim već trećeg septembra, kada počinje školska godina, a ako to iz bilo kojih razloga nije moguće, neka mi Školska uprava u Kragujevcu ili Ministarstvo prosvete, obezbede neki drugi posao. Ja mogu sve da radim – kaže Đurđević.
Za direktora osnovne škole u Konjuhu, selu između Kruševca i Trstenika, Đurđević je izabran krajem 2004. godine, na konkursu. Januara 2009. nije prošao reizbor i od tada je bez posla. Šest meseci je primao direktorsku platu, a posle je završio na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje u Kragujevcu.
– Kolega istoričar u Konjuhu je došao u školu pre mene i nije bilo pravnog osnova da se vratim u nastavu – objašnjava ovaj profesor.
Posle godinu dana na „birou rada”, Đurđević je, kaže, morao da se lati nekog posla, kako bi preživeo.
– Brao sam maline u Makovištu kod Kosjerića, a jabuke na plantažama kod Grocke. Radio sam i sa zidarima iz Petrovca na Mlavi, ali su majstori rđavo i neredovno plaćali. Ipak, meni ništa nije teško. Zato sam sada tražio da me prime u „Komunalno”, da čistim ulice, ali su mi tamo rekli da ne mogu, jer imam fakultetsku diplomu – kaže ovaj šezdesetjednogodišnji prosvetni radnik.
Đurđević je rodom iz Velike Drenove, a od 34 godine staža, 28 je radio kao profesor istorije u školi u Petrovcu na Mlavi, gde je i živeo. U Kragujevac se preseli jer je, kaže, voleo ovaj grad.
– Imao sam kuću u Petrovcu i lepo živeo. Sa gastarbajterima, kojih je taj kraj pun, tokom leta sam išao u Austriju i tamo radio kao perač sudova. Svojevremeno sam zarađivao i po 20.000 šilinga. Posle sam prodao kuću i preselio se u Kragujevac, gde sam kupio jednosoban stan. Voleo sam ovaj grad oduvek, jer sam još kao mali mnogo slušao o njemu. Kad sam ostao bez posla, molio sam vladiku Jovana da mi da nešto da radim pri crkvi. Nudio sam mu da crkvi ostavim stan kad umrem, ali ništa nije vredelo. Išao sam i kod gradonačelnika, a ministar prosvete je, kada sam mu ispričao šta se dogodilo, rekao da je „u pitanju greška”. Kakva i čija, ne znam – priča Đurđević.
On štrajkuje ispred same kancelarije načelnika Školske uprave u Kragujevcu, Radojka Damjanovića.
– Ne možemo da mu pomognemo, jer je kao nezaposleno lice u ingerenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. A, ako se pojavi neko slobodne mesto, tu su direktori škola da odluče hoće li primiti njega ili nekog drugog – objašnjava Damjanović.
Đurđević ima sina i ćerku, ali od njih ne želi da traži pomoć. Kaže da je to „evropski model”.
– U razvijenoj Evropi svako ima svoj život, i ako ima nekih problema ne obraća se deci, već institucijama države – navodi ovaj bivši direktor škole.
Za školu u Konjuhu, kaže, uradio je mnogo. Izgradio je tri pomoćna objekta, uredio dve botaničke bašte, asfaltirao igralište… Smatra da su rezultati koje je postigao dovoljni da bude vraćen u nastavu, a radio bi, kaže, bilo gde u Srbiji.
– U Evropi su ljudi pokretljivi, rade i po 500 kilometara daleko od kuće, a meni su se čudili što idem 61 kilometar, koliko ima od Kragujevca do Konjuha – navodi Đurđević i kaže da će štrajk glađu nastaviti sve dok ne dobije neki posao.
Brane Kartalović
