Izvor: Dnevnik
Представник Самосталног синдиката просвете је у једном тренутку замолио министра просвете да заврши штрајк како зна и уме, уз образложење да ће они у супротном изгубити чланство зато што су потписали протокол. Дакле, потписали су нешто што одговара Влади а не чланству, а они тако раде увек и ту су речи сувишне. Неко се учлани у тај синдикат и сада је разочаран прихватањем протокола који му ништа не доноси и онда сутра прича да су сви синдикати исти. То није тачно, и то се на оваквим састанцима најбоље види.
– Mi smo istakli svoje zahteve a poslodavci svoje, ali država, kao najveći poslodavac, nije iznela svoju računicu. Sindikat je rekao neka minimalna cena radnog časa bude 105 dinara, mada bismo pristali i na manje, a poslodavci su rekli da ne pristaju na povećanje veće od jedanog dinara. No, onaj ko je u tome trebalo da presudi, a to je Ministarstvo finansija, nije iznelo svoj predlog jer on još nije formiran. U takvoj situaciji je samo naizgled došlo do neslaganja sindikata i poslodavaca i stvorila se slika da mi s njima ne možemo da se dogovorimo, a zapravo onaj ko je trebalo da sve pripremi da bi minimalac bio utvrđen, nije uradio svoj posao – kaže Čanak.
Kada se nakon neuspele sednice Socijalno-ekonomskog saveta oceni da je „dogovor da nema dogovora„, šta radnicima u Srbiji preostaje?
– Sindikati nemaju čarobni štapić i pravo svakog zaposlenog je da uđe u njega, ali pre toga mora sam proceniti gde se učlanjuje i da li sindikat u koji ulazi zaslužuje da mu on bude član. Radnik mora da uzme u obzir sve sindikate i da vidi koji je dobar a koji nije i da ide u onaj za koji veruje da mu može pružiti ono što očekuje. Ali da se unapred kaže – što većina građana u Srbiji čini – svi sindikati su isti, to je obična građanska lenjost jer oni, zapravo, neće da uđu u dubinu sindikalnog organizovanja već unapred etiketiraju sve istim i tako misle da su rešili svoj problem. No, kad dobiju otkaz, ulaze u prvi sindikat na koji naiđu i traže pomoć i onda očekuju da je i dobiju. Zato dolazimo do ovake situacije da se od sindikata očekuje da zaštite radnika a da ti isti radnici ne znaju od koga čekaju pomoć. Odbrana preko sindikata počinje pre nego što nastane problem, a ne kada je on već tu, a da bi se tako nešto moglo, radnici moraju biti tu pre a ne posle, kada je sve kasno, i tu ni najbolji sindikat ne može pomoći. Sindikalna snaga se stvara pre odlaska za pregovarački sto, a nje nema bez članstva koje mu veruje, a u njega se ne učlanjuje samo zato što postoji neki problem.
I ova sednica SES-a je pokazala da, čak i kada se nakon dugog vremena socijalni partneri sastanu, socijalni dijalog ne može da krene s mrtve tačke. Zašto je to tako?
– To je zato što – a mnogi to ne žele da vide – postoji državni sindikat i onaj koji to nije. Na ovoj sednici je bilo jasno, kada su raspravljali sindikati iz prosvete i zdravstva o njihovim zahtevima za veće plate i štrajku koji traje, da su samostalci potpisali protokol zato što im je tako bilo naređeno.
Predstavnik Samostalnog sindikata prosvete je u jednom trenutku zamolio ministra prosvete da završi štrajk kako zna i ume, uz obrazloženje da će oni u suprotnom izgubiti članstvo zato što su potpisali protokol. Dakle, potpisali su nešto što odgovara Vladi a ne članstvu, a oni tako rade uvek i tu su reči suvišne. Neko se učlani u taj sindikat i sada je razočaran prihvatanjem protokola koji mu ništa ne donosi i onda sutra priča da su svi sindikati isti. To nije tačno, i to se na ovakvim sastancima najbolje vidi. Predstavnici UGS ”Nezavisnost” tako ne rade niti pristaju na to da potpisuju nešto što nije u interesu onih koje zastupaju. Dok radnici u Srbiji ne shvate da je to tako, odnosno da jedni sindikati pregovaraju a drugi samo potpisuju, biće nam uvek ovako i više postići nećemo.
Stiče se utisak da sindikati mogu da traže veće plate samo u javnom sektoru?
– Nažalost, to je tako, ali ne zato što u javnom sektoru ima više socijalne pravde i spremnosti na socijali dijalog već zato što tu zavisi ko će dobiti sledeće izbore. Zato nas saslušaju u javnom sektoru i zato su spremni da daju jer računaju da će im to trebati na izborima. Privatnici u realnom sektoru nemaju potrebe da izlaze na izbore, oni gledaju samo da li imaju profit ili gubitak. Sasvim je normalno što oni gledaju svoje interese. Ali to su im omogućili naši političari, koji se nedogovorno i neozbiljno poigravaju tuđim parama, odnosno parama svih nas. Pri tom, privatne gazde rade za sebe i ne pada im na pamet da “potkupljuju” radnike jer su svesni da će za male pare naći druge i da ovima koje sada imaju ne moraju da daju ništa više od onog što već imaju. Ta gazdina računica je logična u društvu kao što je naše.
LJ. Malešević
U ritmu izbora
– Sve dok budemo živeli u ritmu izbora, bez obzira na to da li su redovni ili vanredni, nijedan ozbiljniji problem, a kamoli ovaj veliki reformski, neće isplivati na površinu. Svaki političar koji je uzeo, ili bi to učinio, da rešava bilo koji od ovih problema, ne može dobiti naredne izbore. To naši političari dobro znaju i zato i guraju te probleme pod tepih jer otvaranjem pitanja javnih komunalnih i drugih preduzeća isplivali bi leševi. Nadaju se da ih, dok ponovo ne dobiju izbore, niko neće pitati niti će problem dotle isplivati. Zato živimo u ciklusima izbora ne rešavajući ključne probleme. Jednog trenutka će se čaša ipak preliti i može nam se desiti da naizgled banalna stvar, kao u Tunisu, izlije radnike na ulice i da sve počne. Iz Tunisa se prenelo na Egipat pa dalje i tako redom.
