Лист ДАНАС
Дуално образовање је код нас више политичко него стручно питање. Недавно је председник Владе изјавио да је то „најважнија тема за Србију“.
Полази се од тога да нема довољно кадра за неке профиле са трећим степеном стручности (вариоци, тесари, армирачи), или да он није довољно добро припремљен. Тој аргументацији се не може замерити, али се овде мора поставити питање зашто таквог кадра нема и где треба тражити узроке. Неће бити да је зато крив само и највише образовни систем.
Млади неће да се опредељују за занимања у којима су послови тешки, здравствено ризични и слабо плаћени. Неоспорно је да квалитет стручне припреме треба побољшати. Министарство просвете и Привредна комора предлажу (о томе се припрема и нацрт закона) да се то реализује кроз дуално образовање. Акценат је на трогодишњем стручном образовању (школе за КВ раднике) које треба готово изместити у предузећа, а она треба да обезбеде „стандардизоване процесе учења засноване на раду“.
Ученици треба да уче на радном месту. Нема двојбе, практична припремљеност за рад је више књишка и недовољна. Мора бити ефикаснија, али питање не само колико се оваквим концептом постиже него и шта се доводи у опасност.
Економисти дефинишу квалитет као прикладност производа за употребу, а Министарство просвете и Привредна комора Србије као да намеравају да образовање претворе у производњу радника који ће бити додатак машини. Из духа њиховог документа „Дуално средње, стручно образовање – студија изводљивости“ излази да образовни систем треба да припрема младе за текућу употребу на радним местима. Они постају нека врста робе. Запоставља се основни захтев хуманистичког образовања – да шири њихове духовне видике. Дуално образовање углавном пропагирају Привредна комора и званичници из Министарства користећи термине производ, менаџмент, компанија, послодавац, компетенција и наводећи да оно треба да омогући функционалније учење, брже и лакше запошљавање и задовољавање потреба на тржишту рада.
Компетенције се схватају доста технократски (као делатносни захтеви за успешну производњу и управљање производним резултатима), што се своди на економски прагматизам којем треба подредити образовање. Треба се усредсредити на конкретне радне операције и према њима урадити наставне програме и организовати учење. Тежиште је да се одговори на захтев како треба радити, али уз како важно је и шта, а оба захтева се нужно ослањају на знање, на теоријску подлогу која је у дуалном образовању другостепена. ОЕЦД у једној студији о квалитету у образовању поставио је питање квалитет са кога – за владу, предузећа или ученике и још је нагласио да је ризично подлећи бучним и краткорочним политичким притисцима који често имају предност при избору циљева иако не доприносе добробити будућих генерација ученика
Не треба сметнути са ума да је у Унесковом извештају о образовању за 21. век изричито наглашено да је циљ образовања „учити да се зна (сазнавање света), учити да се ради (производња у складу са потребама), учити да се живи (чувати здраво окружење) и учити да се буде (остваривати се као личност)“.
У приступу Министарства и Привредне коморе, зарад инструментализације образовања, запоставља се сазнавање света и формирање личности.
