Visoka škola za obrazovanje vaspitača iz Aleksinca ove godine proslavlja 140 rođendan
Učenje kroz igru
Aleksinac – Ujutro na ista vrata ulaze i profesori, i studenti, i roditelji s mališanima. U dvorištu su skulpture, diplomski i magistarski radovi studenata kojima se igraju deca iz kraja. A iza škole, na vrhu brda je top, zaostao posle gašenja obližnjeg garnizona. Profesori u šali pričaju da su kolegama iz Komisije za akreditaciju, koji su nedavno obilazili školu, na odlasku rekli: – Top je okrenut ka auto-putu, pa vi vidite kakav ćete izveštaj da predate.
Šalu na stranu, ali zaposleni Visoke škole za obrazovanje vaspitača iz Aleksinca najmanje treba da strepe od nalaza Komisije za akreditaciju koja je ove godine krenula u redovnu kontrolu visokih škola po Srbiji. Imaju dovoljno kvadrata, studenata i profesora, čak i više nego što je potrebno po standardima, ove godine slave 140 godina postojanja i nisu samo po tome jedinstveni u Srbiji.
Direktor, profesor dr Stojan Obradović, pesnik je čija je specijalnost filozofija fizike. Iako se njegovih pet radova nalazi u biblioteci NASA, na prvi pogled se vidi da je reč o skromnom profesoru, starog kova, koji domaćinski raspolaže s to malo para koliko škola zaradi od studenata (školarina je jedna od najnižih u Srbiji), jer drugih prihoda nema. Odmah je stavljen crep umesto krova od lima koji je nedavna oluja odnela, škola je okrečena u nijanse plave i ljubičaste boje za šta je bio zadužen profesor likovnog, na zidovima su slike, ali i diplome i fotografije, istorijski vredna dokumenta koja svedoče o počecima obrazovanja učitelja u Srba: ukaz o premeštanju škole iz Beograda u Aleksinac 1896. godine, fotografija prve generacije Učiteljske škole tri godine kasnije, ukaz o dodeli Kraljevskog ordena Svetog Save drugog reda 1939. godine…
Obilazimo i biblioteku sa 30.000 knjiga i šest legata koju koriste profesori i s drugih fakulteta, a bibliotekarka Snežana Đorđević nam pokazuje najveće blago – originalni časopis „Karadžić“ i to sve brojeve od 1899. do 1903. godine.
Direktor nam pokazuje amfiteatar u kojem profesori drže predavanja tako što zakače bubicu na košulju, dodaje da su imali „pametnu tablu” pre Matematičke gimnazije u Beogradu i vodi nas u muzički kabinet s dvadesetak harmonika, klavirom i muzičkom tablom. Svojevremeno su imali i jednu provalu i to u toku dana – ukradena je harmonika vredna šest hiljada maraka, posle čega je pojačan video-nadzor u školi.
– Ja i s kompjutera od kuće mogu da pratim sve što se dešava u školi, koja je otvorena od osam do osam, radimo i subotom i nedeljom. Imamo oko 500, uglavnom studentkinja iz čak 47 gradova, dolaze nam čak i iz mesta koje imaju učiteljske škole i fakultete. Neki od njih su zaposleni, neki roditelji – priča dr Stojanović.
Njegov broj mobilnog telefona je na sajtu škole, dostupan i studentima, i profesorima, i novinarima. Studentske radove prima i brzom poštom i odgovara u roku od 24 časa, dokazujući da se u Srbiji stvara neka nova generacija profesora koja pokazuje da je moguće uskladiti i Bolonju i tradiciju.
On svaki dan dolazi iz Prokuplja, što nije neobično, jer imaju profesore koji takođe putuju iz Beograda, Niša, Vranja, Sokobanje…
Jedan od njih je i dr Milutin Đuričković iz Zemuna, predsednik Saveta škole, pesnik s nekoliko objavljenih knjiga, koji se stara da školu ne zaobiđu poznata imena naše književnosti.
Zbog nas je nakratko prekinuo ispit. Biljana, Vladimir, Ana, Tijana, Mariana, Miljana i Aleksandra su studenti koje zatičemo ispred amfiteatra u kojem se polaže književnost za decu. Kažu da su se za ovaj poziv odlučili pre svega zbog ljubavi prema deci.
– Studije nisu dosadne, učimo sve ono što će nam kasnije zatrebati, a imamo praksu i u vrtiću koji je na nekoliko koraka odavde. Gradivo nije zahtevno, ostaje nam dosta vremena i za izlaske – pričaju budući vaspitači.
„Jedini koji se zapošljavaju jesu vaspitači“, sa osmehom kaže direktor i navodi gde sve mogu da rade po dobijanju diplome – predškolske ustanove, vrtići, privatni i državni, kao i privatno davanje časova što je sve češći slučaj, naročito s decom ministara i poznatih ličnosti.
– Dobro je da ste se setili i nas iz provincije – sa osmehom nas dočekuju u vrtiću „Lane“ koji se nalazi desno od centralnog hola škole. Dvadesetak glava se okreće ka nama i u horu se čuje „Dobar dan“. Mališane nakratko prekidamo u igri, a potom počinje ručak – riba, pire krompir i kupus. Posle toga – spavanje. Direktor nam kaže da se ovde sve uči uz igru, a cilj je da deca steknu radne i higijenske navike.
Ova škola jedina u Srbiji ima i specijalističke studije za dramsko vaspitanje, za sada sa samo 25 studenata, iako je interesovanje mnogo veće.
Domar škole Dragan Ilić pokazuje nam studentskih, ali i svojih ruku delo u dvorištu škole – fontanu, česme u obliku pečurki, drveni vozić za igru.
Ima li nešto što ne valja, pitamo „pesničko rukovodstvo“ škole, dok sa brda na čijem vrhu je škola, puca pogled na Aleksinac. „Međunarodna saradnja“, odgovara direktor, što je bila i zamerka Komisije za akreditaciju. Pošto će po izmenama zakona uskoro i visoke škole moći da školuju mastere, a što opet podrazumeva i mobilnost studenata po celom evropskom akademskom prostoru, škola će proširiti saradnju na slične ustanove u Evropskoj uniji. Ovih dana se počinje sa Slovenijom i Češkom.
Sandra Gucijan