За годину дана примене инклузивног образовања у школском систему Србије уочен је низ проблема, и општа је оцена да васпитачи и учитељи нису довољно припремљени да би тај процес могао да се спроводи квалитетно, на корист све деце у разреду, показала је анкета београдског Института за педагошка истраживања (ИПИ).“Више од 80 одсто васпитача и 70 процената учитеља оценило је у истраживању да се не осећају професионално спремним да раде у редовној настави и да наставу прилагоде условима инклузивног образовања“, рекла је Танјугу научни саветник ИПИ Слободанка Гашић Павишић.
Васпитачи и учитељи немају одбојност, већ бојазан
Она је истакла да васпитачи и учитељи већином немају одбојност према раду са децом која имају сметње у развоју.
„Имају, међутим, бојазан због тога што се не осећају сигурним у професионалном погледу, јер просто не знају како са том децом да раде на најбољи начин, да ти ђаци буду задовољени у својим посебним образовним потребама, а да истовремено и образовне потребе друге деце буду испуњене на квалитетан начин“, рекла је Гашић Павишић.
Законом од 2009. године предвиђено је увођење инклузије у све нивое школског система, а за годину дана њене примене, као једна од препрека уочена је неприпремљеност васпитача и учитеља за рад у овим условима.
Гашић-Павишић је подсетила да будући учитељи и васпитачи у току свог редовног школовања за време студија, нису стекли довољно знања и вештина за рад са децом која имају сметње у развоју.
Такође, ни обука коју је организовало Министарство просвете и науке није била довољна, рекла је она и указала да је проблем припремљености стручног кадра за рад у инклузивном образовању пратећа појава и у земљама које су много раније почеле тај процес.
Инклузија не обухвата само децу са сметњама у развоју
Инклузија, како је подсетила саветница ИПИ, не обухвата само децу са сметњама у развоју, него и децу из маргинализованих средина, неуспешне ђаке, децу из интерно расељених средина и све оне који из социјалних разлога имају проблема у школи.
Искуство говори да би требало бар годину дана пре увођења инклузије, да се спроведе обука учитеља, наставника за тај рад, рекла је саветница ИПИ и указала на још неке препреке – недовољну опремљеност школа, број деце у васпитној групи…
„Ако имате у разреду 30 ђака и једно дете чије је понашање такво, да није у стању да седи у клупи, више је напољу него у учионици, мора да се води рачуна о његовој безбедности када је ван, а учитељ не може да остави разред и да истрчи за тим дететом, онда су ту заиста тешки услови“, објаснила је Гашић Павишић једну од ситуација са којима се сусрећу просветни радници.
Закон предвидео, пракса демантовала
Она је као додатну препреку навела и то што учитељу или васпитачу није обезбеђена додатна помоћ, што је иначе предвиђено законом, али није реализовано.
„Предвиђено је да постоји педагошки асистент, лични асистент, још једна особа, може бити и родитељ, која треба да буде у групи или разреду за подршку детету и наставнику“, рекла је саветница ИПИ.
За успешну инклузију, такође, недостаје и стручна литература, али и индивидуална пажња да би њихове образовне потребе биле задовољене, навела је она.
„То тражи и другачију методичку организацију наставе у школама, јер углавном више не функционише фронтална настава, требало би да буде индивидуализована, диференцирана, да се задаци одређују према могућностима сваког детета, а не само деце са сметњама у развоју. Али ми смо по свим анализама далеко од тога да наша школа, без обзира на инклузивност, узима у обзир индивидуалне карактеристике, могућности, ниво ученика“, рекла је Гашић Павишић, координаторка управо завршеног истраживања о препрекама у спровођењу инклузије током претходне школске године.
РТВ
