ЛИЦИМЕРЈЕ И ЗАКОНИ

///ЛИЦИМЕРЈЕ И ЗАКОНИ

Сваки иоле пажљиви читалац приметио је до сада да користим штрајк и протест готово као синониме.Међутим, они то нису. Постоје различити видови протеста, а штрајком се може само назвати потпуна обустава рада. Ово се мора нагласити пошто у нашој синдикалној пракси постоји нешто што се зове „законски штрајк у образовању“ који је својствен само нашем законодавству. Наиме, то је штрајк који закон подржава, а све у циљу погоршавања квалитета наставе и којим се, нажалост, задовољавају многе колеге у Србији. Пошто је то право чудо, као “округао квадрат“ или “дрвено гвожђе“, он захтева посебну анализу. Али, пре тога да разјасним разлику између штрајка и протеста. Протест је када синдикалне организације донесу одлуку да неће радити један дан, да неће водити евиденцију о свом раду, да неће закључити оцене и одржати одељењска и наставничка већа, да ће држати час 30 минута итд. Све су то до сада упражњавани видови протеста просветних радника. Међутим, штрајком се може назвати само вишедневна обустава рада и увек је везана за радно место.

Зашто “законски штрајк“ није штрајк и какав је његов смисао и значај? Пре свега, то је штрајк у којем штрајкујем, а радим и то је право чудо! Искуства средина у Србији које годинама и месецима тако “раде“ или тако “штрајкују“ (не знам шта је боље рећи), показују да Влада и Министарство просвете то оправдавају и прижељкују. Такође, искуства средина у Србији које су по неколико седмица потпуно прекидале рад , показују да их тамо управе школа “моле“ да раде 30 минута. Шта то показује? Пре свега, очито је да је Влада свесна да је материјални положај просветних радника испод сваког нивоа. Оваквим “штрајком“ Влади се даје аргумент да каже “мало сте плаћени, мало и радите“ и ту је крај приче. Ако би школе у Србији тако “радиле“, послодавац не би ништа учинио да поправи ситуацију. У том смислу законски штрајк не значи ама баш ништа. Он може имати смисла само као етапа за оне школе и оне средине које се тек укључују у синдикалну борбу. Међутим, истрајавати у законском штрајку месецима и годинама може бити погубно за синдикате, а лицемерно према професији и ученицима.

Наиме, посебно питање у свему овоме је да ли се у школи која је у законском штрајку звони на 30 или 45 минута. Ако се звони на 45 а часови држе 30 минута, то изазива конфликтне ситуације и незадовољство код ученика који више времена проводе по ходницима и школском дворишту него у учионици. То управо своди школу на место за чување деце, а то није школа, то би била предшколска установа. С друге стране, ако се звони на 30 минута све се своди на то да се отаљава посао, испуни форма и да се иде на неки други посао од којег се може живети. Ово је погубно за српску просвету и управо су се резултати таквог вишемесечног рада показали ове године на пријемном испиту за средње школе. Овакав “рад“, тј. овакав “штрајк“ непоштен је и према ученицима и према њиховим родитељима. Све је привидно нормално, деца иду у школу, школе раде, а у ствари се сваки дан изгубе по два школаска часа, свака три дана по један дан, а ако школска година има 150 наставних дана, изгуби их се 50. Искуства из оних средина које су напустиле овај вид прореста показују да се са стратегијом “или радимо како треба, макар и џабе или не радимо уопште“ потпуно придобијају и ученици и родитељи. На крају крајева, искуства из последњег протеста у марту 2000. године, показују да је Влада реаговала на синдикалне захтеве већ другог дана по одлуци о генералном штрајку коју су донели независни синдикати.

Све ово показује да законски штрајк у нашим условима не значи ништа, а врло је погубан за само образовање. Најпаметније би било да се укине “законски штрајк“ и да се озакони право на штрајк како је то урађено у свим нормалним земљама. Од облика протеста анализу заслужују и “једнодневни штрајкови упозорења” који су до сада практиковани. Наиме, обично на нивоу школе, града или читаве Србије, позивају се запослени да један дан обуставе наставу да би се опоменуо послодавац. Међутим, овакви штрајкови су неозбиљни ако иза њих не следи нека озбиљна и дугорочна синдикална акција. Ако би се њима синдикат задовољавао , управо показује немоћ синдиката и шаље се јасна порука Влади да нема чега да се плаши, јер ће већ наредног дана све бити нормално. Разлика између протеста и штрајка не значи да ове видове изражавања незадовољства треба занемарити. Напротив, треба их упражњавати, али се не треба њима задовољавати. Треба стално имати у виду да само потпуна обустава рада може испунити синдикалне циљеве, а од свега осталог не треба много очекивати.

 

 

ГСПРС „Независност“

 

 

2011-01-26T11:53:24+01:0026.01. 2011.|Актуелно|