NASTAVNIČKA PROFESIJA JE POSEBNA

///NASTAVNIČKA PROFESIJA JE POSEBNA

Проф. др Биљана Требјешанин: О мотивацији за учење

Грам примера вреди више од килограмa убеђивања и деца много више обраћају пажњу на оно што чинимо него на оно што им говоримо да треба радити, па, ако хоћемо да развијамо другачија мотивационо релевантна уверења код ђака, морамо да водимо рачуна о моделу који нудимо. И друштво треба да покаже да му је стало до образовања

Јова је бистар дечак који иде у седми разред основне школе и, мада не воли физику, има петицу из тог предмета „јер професорка увек занимљиво предаје и изводи необичне експерименте који држе пажњу“. Опет, географију воли, али је не учи, нити нешто запамти на часу јер му је, каже, на тим предавањима „смртно досадно“. Ово је само један пример из окружења и није усамљен, јер бројна истраживања потврђују да су деца мотивисанија да уче оно што је занимљиво или ако су активности саме по себи узбудљивије, ближе игри. Показало се, такође, да им је и те како важна и цена долажења до неког резултата.

Садашње генерације деце имају све прагматичније циљеве, желе да виде смисао онога што уче, где то могу да примене и зашто то треба да знају. Ђаци све чешће у први план стављају питање „чега све ја треба да се одрекнем да бих био/била одличан/одлична у школи? Некада, ако процене да то захтева превише одрицања и труда, одустају чак и ако су свесни да им је то корисно и потребно или ипак превлада амбиција, јер им је то важно за будућу професију или упис у наредни ступањ школовања, запажа др Биљана Требјешанин, ванредни професор Учитељског факултета у Београду на предмету педагошка психологија. Она је и аутор књиге „Мотивација за учење“, а недавно је на ту тему имала предавање на Секцији психолога који раде у средњим школама широм Србије.

Новија истраживања која су усмерена на испитивање интеракције између наставника и ученика за њихову мотивацију, показују да су добар однос и комуникација са наставником веома важни, а то, уосталом, подсећа професорка Требјешанин, знамо и из свог искуства – кад смо волели наставника и имали добру комуникацију с њим, ми смо волели и знали и његов предмет и обрнуто. Ипак, поред ове димензије, постоје и чиниоци изван школе, вредности које се појављују као доминантне у ширем социјалном миљеу.

Деца виде ко данас може да буде богат и добро живи, ко представља значајну личност у нашем окружењу – да ли они који су стекли највиши ниво образовања и испољили неку своју креативност или учесници разних „сурвајвера“, „фармери“ … У тешкој су ситуацији и родитељи и наставници кад треба да убеђују своју децу и ђаке да је важно одрицати се дружења, излазака, како би учили, кад они виде другачију реалност око себе, коментарише Биљана Требјешанин.

Није баш за утеху, али тај процес глобализације делује доста раширено, тако да се слични проблеми са мотивацијом за школско учење сусрећу и у другим земљама. Постоје „општа места“, али и специфичности. Вредности које се пласирају преко медија и које су врло утицајне, свуда су исте – у било којој земљи да се укључи неки ТВ канал постоје исти садржаји и емисије, али и особености које доминирају у сваком образовању понаособ.

Саговорница „Просветног прегледа“ у неформалним разговорима често слуша притужбе учитеља и наставника о томе како је промењен однос према просветним радницима. Нема више уважавања на које су претходних деценија навикли. То делимично може да се тумачи чињеницом да је патријархални модел понашања дуго био „у моди“ и да су се сада ствари промениле, па више нема беспоговорног поштовања, али ни односа субординације између наставника и њихових ђака. Учитељи се, тако, све више жале да ђаци већ у првом основне одбијају да одмах изврше оно што се тражи од њих. Кажу „ја то знам и нећу да учим“ или им се чак обраћају без имало респекта, па се може чути и набусито гунђање типа „јеси ли ти нормална, што тако брзо пишеш?“ У школи су се променили и односи са родитељима. Интернетом кружи анегдота да су маме и тате некада после родитељског састанка показивали детету књижицу и љутито га питали „какве су ово оцене?“ А сада ту књижицу потурају под нос наставнику и њега питају за објашњење „какве су ово оцене?“

– Неусклађеност васпитних утицаја између школе, породице, ширег друштвеног окружења омета школе да несметано утичу на децу, која су све самоуверенија. Сада просто имамо паралелно „педоцентричну“ оријентацију код родитеља и тренд уважавања дечјих права. То јесте у реду, али треба развијати и права која су неодвојива од неких обавеза и одговорности. А деца и млади су данас све свеснији својих права, док одговорности не перцепирају јасно. Сведоци смо такође и драстичних иступања ученика у односу на професоре, која се гледају благонаклоно или остају несанкционисана. То онда код њих ствара уверење да стварно могу све што хоће, да су они центар света. Ствари се полако у том смеру мењају – оцењује др Требјешанин.

С друге стране, има и просветних радника који сматрају да није њихов посао да мотивишу ђаке да боље уче. Колико је то заправо раширено потврдило је и последње истраживање на ту тему, па смо често сведоци „пинг-понг“ ситуације у којој наставници кажу да су за лоше резултате криви родитељи, породица упире прстом у наставнике, а деца се налазе између чекића и наковња…

– Као неко ко се бави образовањем наставника мислим да то произлази из неког њиховог осећања некомпетентности и неосвешћености сопствених улога. Мислим да је у питању проблем недовољне припремљености предметних наставника за наставничку професију, јер знати предметну област је једно, а бити наставник и знати да помогнеш деци да то савладају на нивоу који је њима доступан и да успоставиш добар однос са њима, је друго и то је свакако део наставничких компетенција. Али, на разредну наставу у нашим школама долазе стручњаци који нису довољно припремљени за ту професију. Некако још увек пролази да кад завршиш факултет, можеш да будеш и наставник. Није довољно прихваћена идеја да је наставник посебна професија и да захтева припрему… Свакако нешто мора озбиљније да се мења и у концепцији формалног образовања код нас. Ми морамо да напустимо тај строги, академски концепт школског учења и да кренемо ка потребама корисника тих услуга које пружамо као наставници, да видимо шта ђаци осећају да им је потребно, како да им дамо знања која ће за њих бити смислена и употребљива… – тумачи др Требјешанин.

Уочи објављивања овог текста један еснафски синдикат је пре-кинуо штрајк, један се поделио за и против потпуне обуставе рада, а два и даље не одустају од штрајка у коме се налазе од прошлог петка, тражећи веће плате и бољи сталешки статус. Тако у неким школама часови трају 45 минута, у другим пола сата, понегде звоно звони два пута, најпре после 30 минута, а затим и после четврт сата, а има и ситуација да ради само по неколико професора који се могу на прсте набројати… Каква порука стиже до ђака од њихових наставника, који у просеку бар два пута годишње прете прекидом наставе или своје захтеве радикализују и на делу…?

– То што се дешава је веома важно, јер су наставници модели својим ученицима. Уколико они тако лако одустају и кажу „нема везе што се губе часови“, онда наравно да и деца то прихватају. Знате, грам примера вреди више од „килограма убеђивања“ и деца много више обрађају пажњу на оно што чинимо, него на оно што им говоримо да треба радити – тако да, ако хоћемо да развијамо другачија мотивационо релевантна уверења код ученика, морамо да водимо рачуна о моделу који им нудимо. С друге стране, и наставници имају своје потребе и друштво коме је стало до образовања мора да се потруди и да им омогући респектабилан друштевни статус – да не долазе у позицију да се боре за голу егзистенцију – сматра др Биљана Требјешанин.

Где је решење? Саговорница „Просветног прегледа“ мисли да кад се човек определи за неку професију мора да има унутрашњу мотивацију да помогне деци да науче да се боре за неке вредности и за остваривање циљева који су значајни – без обзира колико је њему лоше. – Наставници треба да се боре и за свој статус, али… неке професије просто подразумевају једну врсту посебне моралности, посебна осећања одговорности, која не зависе баш у толикој мери од спољних утицаја. Треба и наставнике у процесу образовања едуковати, формирати код њих неке професионалне ставове, који су адекватнији од постојећих. То је процес који ће вероватно споро тећи, али сви који се сада баве образовањем наставника морају да размишљају о неким озбиљнијим променама о томе шта нуде будућим наставницима.

О. Николић

АНТРФИЛЕИ:

ЗНАЦИ И ВОЉА

Умерена љутња наставника због лоше урађеног задатка може да се протумачи као знак да ученик има способности, да може боље, као и у случају кад наставник каже „Ово си урадио на брзину и ниси се потрудио да исправиш грешке и средиш текст. То ме љути јер знам да ти то можеш боље да урадиш“. Такви поступци наставника су пожељни, пошто ђак, према тумачењу професорке Требјешанин, схвата да је способан да савлада градиво, само треба мало више да се потруди… С друге стране, није добро ако наставник испољи симпатију па каже „жао ми те је због тако слабог резултата“, јер се постиже супротан ефекат, да неко није у стању да тест боље уради …

– Треба изградити свест о томе да је мотивација нешто што може да утиче, да се негује и зависи од наше ингеренције. То је важна карика у процесу образовања – поручује професорка Требјешанин.

ПОДСТИЦАЈ

У разговору са средњешколским психолозима проф. др Биљана Требјешанин је усмерила пажњу на оно што им је потребно како би идентификовали изворе проблема у мотивацији ученика, да ли се, на пример, ради о одсуству самопоуздања или уверењима? Представила им је неке програме који могу да им помогну или предупреде невоље са учењем.

– У зависности од теоријских приступа развијају се различити програми. Ако хоће брзопотезно да доведу до неких промена, они ће применити неке бихејвиористичке поступке који иду на усаглашавања нечим до чега је ученицима стало, што им је битно. Али, најпре, треба да утврде за сваког ученика шта га покреће, због чега је он спреман да се труди. Некада је потребна и сарадња са родитељима да би се обезбедио подстицај. На пример, да се предочи ученику да ће му отац дати кола за вечерње изласке, ако успешно уради писмени из математике – каже др Требјешанин, уз опаску да је то лакше са млађим узрастима док се са старијим узрастима постепено губи ауторитет.

Постоје програми за развијање самопоуздања, за другачију атрибуцију разлога успеха и неуспеха… То је за психолога релевантно. Кад би причала са наставницима, професорка Требјешанин би вероватно више говорила о неким методичким решењима, о избору садржаја, односу са ученицима као нечему на шта они могу да утичу, а мотивационо је значајно.

 

Извор: Просветни преглед

 

 

2011-02-17T18:44:58+02:0017.02. 2011.|Актуелно|