Novosti istražuju – Kakve generacije rastu posle nedaća i kriza, od političkih do ekonomskih, u kojima stalno živimo i na kome će ostati Srbija. Omladina oštro podeljena. Jedni beže od stvarnosti u istoriju, drugi na Zapad

PROSEČAN mladi Evropljanin sa 24 godine do sada je već završio školovanje, volontira pet sati nedeljno i ima plan kako će izgledati njegov život u narednih pet godina, pokazuju poslednje analize rađene u okviru EU. Prosečan mladi žitelj Srbije star je 24 godine, završio je fakultet ili srednju školu i traži posao. Nema jasnu viziju kako će izgledati njegov život ni za dve, a kamoli za pet godina. Procenat visokoobrazovanih kod nas konstantno pada, dok u svetu raste.

Razna istraživanja u poslednje vreme pokazuju da su mladi u Srbiji apatični i demotivisani, čekaju gotova, instant rešenja, malo toga su spremni sami da pokrenu i neretko žele da odu iz zemlje.

Iznenađenje je, sudeći bar prema najnovijem Cesidovom istraživanju, da je čak 82 odsto mladih Beograđana, bez obzira na okolnosti, zadovoljno. To zadovoljstvo, međutim, opada između 25. i 30. godine, kada uzaludno pokušavaju da nađu posao.

Pod mlade u Srbiji zvanično spada generacija od 15 do 30 godina. Upravo u ovoj populaciji najveći je procenat nezaposlenih. Izrasla je u ratnim i poratnim godinama, stalno na udaru različitih tenzija, kako unutra, tako i spolja, sa propalim institucijama i nejasnim pravilima igre. Prizore rata, ubijanja i spaljenih kuća smenila je kratkotrajna petooktobarska euforija, a zatim se nastavilo ono što se može nazvati „trajna kriza“: ubistvo premijera, stalna borba za Kosovo, brojne afere bez epiloga, politički sukobi, ekonomske nedaće, sve veća nezaposlenost i siromaštvo…

Sve ovo, naravno, dominantno je oblikovalo dolazeće generacije, a ratno nasleđe i danas diktira živote mladih u Srbiji. Iako mnogi nisu bili ni rođeni u vreme sukoba, osećaj poniženosti, krivice ili nepravde neprestano ih prati, smatra psiholog Zoran Milivojević. On objašnjava da su ratna dešavanja, negativan imidž Srba i stalni politički presing iz inostranstva doprineli da se među mladima stvore dve subkulture.

– S jedne strane, imamo takozvanu patriotsku omladinu. Sva dešavanja iz prošlosti imaju veliki uticaj na njihove živote. Zbog neprestanih pritisaka na Srbiju i otimanja teritorije, nacionalni identitet im je veoma bitan, pa su spremni da opravdaju razne događaje iz poslednjiih ratova, čak i kad nisu za pravdanje – objašnjava Milivojević.

Drugu subkulturu čine takozvani „Evropljani“, koji pokušavaju da se što više distanciraju od ratnih dešavanja i negativnog imidža koji imamo u svetu. Ne zanimaju ih mnogo protekli sukobi i stalno ističu kako nemaju ništa sa događajima iz devedesetih, kada su bili mali ili nisu ni rođeni.

– Oni priznaju da su Srbi počinili zločine, ali u isto vreme poručuju „to nismo mi“. Neki svoje sunarodnike oštrije osuđuju od stranaca – ističe Milivojević. – Obe ove subkulture zapravo su mehanizam odbrane i obe su, u principu, pogrešne. Mladi su od rođenja okruženi negativnim vestima i taj pritisak su na neki način morali da kanališu.

Kao i u Srbiji, i mladi na prostoru bivše Jugoslavije žive pod velikim pritiskom ratnih dešavanja.

– I tamo postoje mladi koji žele da se distanciraju od svega, ali i oni koji postaju veći nacionalisti od svojih roditelja. Jedina razlika je što, za razliku od Srbije, u Hrvatskoj i muslimanskom delu BiH čvrsto drže do svoje istine, pa ispada da omladina ima čvršće stavove u odnosu na vršnjake u Srbiji – kaže Milivojević.

NEPOVERENjE

Prema poslednjem istraživanju sprovedenom na 27 beogradskih fakulteta, studenti najviše poverenja imaju u Srpsku pravoslavnu crkvu i Vojsku, a čak dve trećine po završetku studija žele da odu iz Srbije. Istraživanje je pokazalo da mladi u Srbiji pokazuju veliku dozu razočaranja u ukupno stanje u zemlji, kao i izrazito nepoverenje prema ključnim državnim institucijama.

Psiholog Aleksandra Janković podseća na to da se Srbima konstantno nameće osećaj kolektivne krivice, dok se zločini prema nama nipodaštavaju ili negiraju.

– Deo mladih počeo je patriotizam da doživljava kao nešto negativno. Mnogi podležu propagandi i prihvataju osude koje nam i ne pripadaju – konstatuje Jankovićeva.

Nasuprot njoj, direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević tvrdi da među omladinom u Srbiji postoji poplava lažnih patriota, okupljenih oko organizacija koje zagovaraju fašističke ideje. Glavnog krivca vidi u školi.

– Pogledajte udžbenike istorije i videćete da je u nekima od njih nacionalizam jedino mleko koje đaci dobijaju. Uostalom, u mnogim komunističkim zemljama smatralo se da je najbolja reakcija na komunizam upravo nacionalizam – kaže Dimitrijević, i dodaje da se takvi pokreti hrane frustracijama i nedostatkom perspektive. – Ti ljudi mrze Zapad, ali bi prvom prilikom tamo otišli da nešto zarade. Taj paradoks je donekle lako razumeti u moru nezadovoljstva, kada imate toliko žrtava tranzicije.

Istraživanje ovog centra od pre pola godine pokazalo je da čak 86 odsto mladih priznaje da ih istorija ne zanima i da je ne poznaju. A takvima je, zaključuju autori, najlakše manipulisati.

Na kome onda ostaje Srbija i šta se može očekivati od novih generacija – kuda će je odvesti?

– Ostaje na generaciji koja je odrasla u haotičnom i nesređenom društvu u kojem su propale sve institucije. Sazreli su u siromaštvu. Jedan deo hoće da pobegne iz toga odlaskom u svet, dok drugi, pošto im se ne nudi budućnost, beže u prošlost – kaže Anđelka Milić, profesor na katedri za sociologiju beogradskog Filozofskog fakulteta.

SVAKI ŠESTI ČLAN PARTIJE IAKO su ranije mladi u Srbiji većinom bili nezainteresovani za političko angažovanje, a o političarima imali izrazito negativno mišljenje, poslednjih godina mnogi upravo preko partijske knjižice vide šansu za posao i redovnu platu. Stranačko angažovanje shvataju kao bolju „preporuku“ od desetki u indeksu. Više od 80 odsto mladih veruje da je partijska knjižica najlakši način da se dođe do posla. Znatno manji broj stranačko angažovanih u politiku ulazi iz ubeđenja.

Od oko milion i po mladih u Srbiji, procenjuje se da je stranački angažovano njih preko 250.000, odnosno svaki šesti.

Dodaje da je sreća što se jedno društvo nikad ne oslanja samo na mlade, ali ako se problem ne reši i ako se ne osposobe generacije koje će povući napred, društvo će stagnirati. Životarenje može da traje decenijama, pa će Srbija postajati sve neprivlačnija ne samo za, recimo, strane investitore ili Evropu, već i za sopstvene žitelje. Takva društva, zaključuje, pre ili kasnije odlaze u – zaborav!

NAJČEŠĆE GLUVARE

ČAK 44 odsto mladih Beograđana, prema Cesid-ovom istraživanju, vreme najčešće provodi u druženju i izlascima, a samo jedan odsto ima neki hobi, ide u pozorište ili bioskope. Tek nešto više, tri odsto, vreme koristi za sopstveni napredak i obrazovanje.

Oko 55 odsto je navelo da je putovalo iz zemlje. Pošto podaci MUP pokazuju da je taj procenat daleko manji, pretpostavlja se da ih je bilo sramota da priznaju da ne putuju nigde. Osam odsto je otvoreno reklo da nigde ne želi da putuje.

OD NOLETA DO ARKANA

NAJVEĆI uzor mladima je Novak Đoković, za koga se opredelilo 40 odsto ispitanika. Skoro 28 odsto je glasalo za Nikolu Teslu, a 20 odsto za Zorana Đinđića. Sveštenici su uzor za 15 odsto mladih, a isti procenat se opredelio za Vladimira Putina.

S druge strane, 11 odsto obožava haške optuženike Ratka Mladića i Radovana Karadžića, kao i Željka Ražnatovića – Arkana. Istraživanje je obavljeno lane, na uzorku od oko 1.500 mladih širom Srbije, uzrasta od 15 do 29 godina.

Večernje novosti