Чланом 44. Устава Републике Србије право на штрајк се остварује на осснову Закона о раду и ПКУ, самим тим Закон о штрајку је непотребан, збуњујући и увредљив за демократски развој здравог социо-економског друштва.

Пре детаљне аналиѕе постојећих чланова у Радној верзији Закона о штрајку, напоменућемо, неколико нонсеса које једна здрава модерна држава не би требало да уопште разматра, а не да их сврстава у Закон. Ратификацијом и усклађивањем наших закона, увиђа се да потреба за оваквим Законом и не постоји.

Категорија «минимума процеса рада» у току штрајка није позната, конфликтна је за обе стране и својеврсна фарса којом држава купује време и врши уцену запослених који су штрајку.

У старту је уведен термин «локаут» који омогућава послодавцу поигравање са запосленима и уједно остваривање разноразних финансијских малврзација у своју корист. Тако да је члан 2.  штетан пре свега по државу, као и по запослене.

Члан 4. је споран због категорије «минимума процеса рада» која је једино оправдана као «технолошки минимум процеса рада» који је садржан у члану 17. Као такав овај члан завређује место у Закону о раду.

Члан 6. више личи на поетични приказ, јер ниједног тренутка јасно не дефинише «угрожава безбедност и здравље становништва».

Члан 12. треба брисати.

С обзиром на изостављање члана 4. и постојање члана 15., чланове 16., 18., 19. 20. и 21.треба брисати.

У члану 22. став 2. рок од 15 дана је недопустив и препоручује се рок од 3 дана, с обзиром да се држава у члану 41. став 3. позива на рок од 3 дана.

Члан 23. став 3. се поиграва здравом логиком запосленог и уцењује запосленог у штрајку да прекине са истим да би се тек онда договорили о исплати зараде. У пракси овај механизам уопште не функционише, нити га наше колеге из окружења практикују. Тако да овај члан можемо назвати ЧЛАНОМ УЦЕНЕ.

Чланови 27. и 28. представљају кршење основних људских права и слобода и стављање запослених у неповољан положај, те их треба брисати.

VIII одељак који се односи на НАДЗОР, је веома дискутабилан и поставља се питање у каквом то демократском систему запослени у Србији раде.

Чланови 40. и 41. су беспредметни јер расправљају о незаконитости штрајка, што је потпуна замена теза; Закон о штрајку није ни потребан па се о његовој законитости не расправља.

Чланови 42. и 43. су толико индискретни да врше неуставни притисак на запосленог и својеврсни мобинг који би на овај начин био и легализован.

Прелазне и завршне одредбе су потпуно сувишне, а односе се на чланове 46., 47. и 48., јер обухватају спорне чланове о којима смо већ говорили, па самим тим су и бесмислене.

Надамо се да ће вас овај кратак осврт на Радну верзију Закона о штрајку, мотивисати да га детаљно проучите и сваку корисну примедбу проследите у циљу брзог и квалитетног спровођења ове наше акције.

 

                                                                                                                                                                                                  Члан ГО ГСПРС «Независност»

                                                                                                                                                                                                             Миомирка Саичић

ugsprosv@eunet.rs