Јавна је тајна да професори краду студентске радове и радове других колега, да преписују и сопствена дела, а краду и студенти
Прави академци, упркос модерној технологији, не плагирају семинарске, дипломске или стручне радове
На факултетима је завладао нови тренд – плагирање семинарских радова, дипломских, докторских, радова професора у домаћим и међународним часописима. Захваљујући новим технологијама, „копи-пејст” користе и студенти и професори, а Одбор за професионалну етику Универзитета у Београду и званичним дописом је скренуо пажњу Сенату да му се све чешће обраћају разни предлагачи ради утврђивања повреде етике наставника због интелектуалне крађе.
Проректорка УБ др Неда Бокан, иначе професорка Математичког факултета, каже да не треба ићи на тако висок ниво – крађа почиње већ од семинарских радова, али и додаје да данас постоје разни софтвери који омогућавају проверу степена плагијата.
– То је актуелно за све нивое студија, где год тражите самостални рад. И то није проблем на нивоу само нашег одбора, већ и свих научних часописа. Мени се често догађа, пошто водим редакцију за приказивање радова из математике, механике и рачунарства на нивоу Србије, да главна редакција у Берлину добије информацију да је неки рад плагијат и онда нас моле да тај рад из тог часописа искључимо и да даље водимо рачуна о конкретном аутору – објашњава професорка Бокан.
Немања Стаменчић, некадашњи члан Одбора за професионалну етику у име студената, иначе дипломац Факултета организационих наука, каже да Одбор прво треба да се позабави професорима, па тек онда студентима. Он каже да професори не прате студента, да врло често и не прочитају оно што је написао и да је то један од основних разлога што је плагирање постало тренд.
– Студенти, наравно, користе незаинтересованост професора, којима је најчешће битна форма и колико рад има страница. Већина наших дипломских радова јесу еквивалент озбиљном последипломском раду у развијем западним земљама, где су семинарски радови, на пример, на десетак страница, а код нас на 30. Када је таква ситуација, логично је да се студенти баве квантитетом, а не квалитетом и да им је најлакше да дођу до задатог обима свог рада тако што ће да копирају – каже Немања.
Саговорник указује и на чињеницу да постоји и друга страна ове приче, а то је јавна тајна да професори користе студентске радове за писање сопствених радова. Др Марко Павловић, редовни професор Правног факултета у Крагујевцу, један је од малобројних наставника који се усудио да јавно проговори на ову тему и правду затражи пред судом. Како нам каже, заузврат је имао само муке и невоље, јер је за већину колега важно „не таласати, бити миран и примати платицу”.
– Прво сам од Суду части Универзитета тражио да испитају случај колегинице која је иначе оптужена и у афери „Индекс”, али је суд одбио да о плагијату расправља. Пошто овај научни пут није успео, поднета је кривична пријава, која је растезана годину дана и на крају одбачена. Колегиница је после мене тужила за клевету и сад ћу у фебруару на суду сатима да читам њену монографију и доказујем да је плагијат – прича професор.
Центар за евалуацију у образовању и науци (ЦЕОН), као издавач Српског цитатног индекса и Библиометријског извештаја о часописима, током 2009. и 2010. године предузео је опсежно истраживање с циљем да се та два информациона извора растерете нелегитимних садржаја. Проверавани су само радови на енглеском језику.
Од 2.163 проверавана научна чланка домаћих аутора, утврђено је да су 240 плагијати или аутоплагијати, а број би сигурно био и већи да су испитивани плагијати иностраних аутора. У писму Министарству, ЦЕОН наводи да на Интернету постоји све већи број сервиса који откривају овакве појаве и да је боље да се с овим проблемом суочимо на сопствену иницијативу, него под спољним притиском.
Сандра Гуцијан
