Србија је земља која се граничи сама са собом. Где живе најлепше жене, а наталитет опада. Где незапослени највише раде, где на најплоднијој земљи живе људи који гладују. Где возови касне по реду вожње. Где сви играју фудбал, а побеђују у одбојци. Сви журе на посао, а нико не стиже на време. Где осмочасовно радно време траје дванаест сати.
Где је здравство бесплатно, а лечење скупо. Где су новинари слободни да напишу шта год им се нареди. Где је светска криза добила држављанство. Где су јавне набавке тајне, а државне тајне јавне. Где се Влада залаже за штедњу повећавајући у државној и локалној управи повећавајући плате и бонусе државним чиновницима. Где се ратови никад не завршавају. Где се историја понавља сваки дан.
Додао бих: Где су најбогатији они који никад нису радили. Где је страна валута узета за домаћу. Где људи славе славу, а псују бога. Где паметне због неразумевања проглашавају лудацима, а лудаке способнима.
Где неписмени пишу историју. Где су закони незаконити, а анархија нормално стање. Где власт презире грађане као нежељене сведоке.
Где се живи од будућности јер на садашњост немамо право. Где се свако свакоме смешка, а нико никоме не жели добро. Где судски поступци трају дуже од живота. Где су само поплаве начин наводњавања земљишта.
Где призивају диктатора, а демократију сматрају порезом на будале. Где сматрају да ће земља дуже напредовати ако што више назадује.
Па ти преживи ако си нормалан. Срећа за државу да је таквих све мање. Нормални свакако ником нису потребни. А и сам живот је у Србији је највећи парадокс.
ГСПРС «Независност»
