Треба ли дете да зна да чита, пише и рачуна – питају се многи родитељи чији ће малишани први пут на јесен сести у школске клупе. Важније од тога је да нису уплашена и а знају како да се у школи понашају, кажу стручњаци.Даница Марковић, седмогодишња девојчица, ових дана ужива у летењим занимацијама. Каже да највише воли када тата дође са посла и одведе је на базен. На јесен ће Даница кренути у школу и томе се радује као и већина њених вршњака. Мама Катарина, међутим, није баш тако оптимистична.

– Даница је живахно дете, што наш народ каже „не држи је место”. Због тога, али и још много чега, стрепим од њеног поласка у школу. До скоро није била нимало заинтересована за учење. Показивала сам јој слова и бројеве, али она све што не успе да схвати „из прве” аутоматски „батаљује”. Додуше, моја сестра је успела да је мало по мало научи већину слова, чак је савладала и сабирање, разуме и значење заграда, тако да ми је сада мало лакше, исповеда се мама Катарина.

Сличне бриге море већину родитеља чији ће наследници на јесен први пут сести у школску клупу. Док се деца великој промени у животу углавном радују, родитеље мучи милион питања.

Читање и рачунање није важно

Катарину Марковић понајвише, каже, забрињава што је чула да поједине учитељице ђаке не уче „слово по слово”, као што је то случај био некада када је она била првак, већ одмах првих дана школе крећу са градивом, баш као да су деца савладала читаву азбуку.

– Пријатељица која има дечака годину дана старијег од Дане испричала ми је да се његова учитељица понашала као да су деца већ завршила први разред. Њен малишан, који у школу није кренуо са „предзнањем”, имао је муке да „стигне” другове из разреда који су пре поласка у школу научили да читају и пишу. Управо зато смо последњих месеци мало „навалили” на Дану како би савладала сва слова и колико толико спремна кренула у школу, прича Катарина.

Полазак у школу заиста је значајан доживљај за ђака првака, али и читаву породицу. Дете ће напредовати у школи и лепо ће се осећати у друштву својих вршњака ако се код њега на време формира позитиван однос према школи, обавезама које га чекају, учитељици, пријатељима, док је знање читања, писања и рачунања, по речима Горана Јоксимовића, некадашњег учитеља, а сада саветника овдашње Школске управе, најмање важно.

– Већина родитеља има овакве бојазни, али је то знак неадекватног рада са родитељима док је дете још у предшколском. Тачније, знак да се недовољно ради са родитељима када је припрема за полазак у школу у питању. На жалост, на то се често не обраћа пажња ни приликом поласка детета у школу. На првом састанку са учитељима родитељи најчешће сазнају ствари од формалног значаја, као што су распоред часова, цена ужине, уместо да им се скрене пажња на метод рада, садржај онога што деца током године треба да савладају, објашњава Јоксимовић.

Исповест маме Катарине свакако је илустративан пример за Јоксимовићеву причу. Азбука се, конкретно, у већини крагујевачких школа учи много другачије него у време када су ђаци били родитељи садашњих првака.

– У питању је само метод учења који је, показало се у пракси, много ефикаснији од оног некадашњег учења „слово по слово”. Прваци се, наиме, одједном сусрећу са свим словима, а не са једним или групом слова, као што је некада био случај. На тај начин она полако усвајају значења слова према свом индивидуалном темпу. Занимљиво је, међутим, да чак и они ђаци који пред полазак у школу нису знали да читају и пишу већ у октобру, захваљујући овом методу, полако почињу да пишу мале саставе, прича наш саговорник.

Социјализованост важнија од знања

Будуће прваке, по речима нашег саговорника, родитељи би требало да припреме за школу, али то никако не значи на брзину их пошто-пото учити да читају и рачунају.

– Да ли ће дете пред полазак у први разред знати да чита и рачуна зависи од његовог индивидуалног развоја. Има деце која већ са три године показују интересовање за слова и бројеве, а и има оних код којих се то развија тек са поласком у школу. Нека, условно речено, предзнања која би деца требало да имају приликом поласка у први разред су распознавање боја и односа у природи. Најбитније је да је дете социјализовано, да зна да решава сукобе на адекватан начин и примерено реагује у одређеним ситуацијама, конкретна знања су много мање битна, каже Јоксимовић.

У учењу у предшколском узрасту, уопште, каже наш саговорник, потребно је пратити интересовања детета и подучавати га само оно за чим изрази жељу. При том, период непрекидног учења ни у предшколском узрасту, али ни у време када дете крене у први разред, не сме бити дужи од пола сата.

– Оно што маме и тате у овом тренутку треба да ураде је да разговарају са својим малишанима о дилемама везаним за школу, евентуалним страховима које имају и покажу позитиван став. Можда најефикаснија припрема је играти се школе са дететом и при том мењати улоге учитеља и ђака. На овај начин дете ће најлакше схватити шта је оно што га од септембра чека. Опремање радног кутка, куповина школског прибора, такође, требало би да буду мали празник за дете које ће и на тај начин изградити позитиван став према школи, објашњава Јоксимовић.

Претње у стилу „видећеш ти када кренеш у школу” требало би такође избацити из употребе, као и упоређивање са децом која „све много боље знају и умеју”. На овај начин будући прваци много лакше ће „прескочити” онај најтежи први корак за који многи кажу да је одлучујући.

М. ОБРЕНОВИЋ

„Крагујевачке“