Kad Press širi histeriju

Photo: Press

Pod intrigantnim naslovom kojem se ne može odoleti jer malo podseća na ime kviza – „Da li znate šta je ‘očevidnik’?“, usplahireni dnevni list Press objavio je stupidnu priču o tome kako se u Vojvodinu perfidno uvodi nešto što se zove „vojvođanski jezik“. Neki , u prvo vreme se moglo pomisliti – jezički čistunac, dojavio je Pressu kako se na dokumentima Pokrajinskog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje koriste nesrpske reči. I ne samo što su nesrspske, one su hrvatske, molim lepo

Podmuklo, kako i dolikuje naopakim inženjerima ljudskih duša i nepostojećih jezika koji bi od srpskog putem hrvatskog da naprave vojvođanski jezik, reči „zamolnica“, „osobni list“ i „izvod iz očevidnika“ upotrebljavane su tek u dnu dokumenata, kad pažnja čitaoca već značajno opadne. Međutim, antisrpski hohštapleraj se zajebucnuo pa je reči ispisivao fontom iste veličine tako da podvala nije mogla da promakne oštroumnim i oštrookim rodoljubima koji drže mrtvu stražu na braniku otadžbine. I dok ste lupili dlanom o dlan, iz teksta su počele da iskaču vrišteće izjave mudrih i učenih glava, s jednim jedinim ciljem, da uzbune graždanstvo i pozovu na opštu mobilizaciju.

Profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Veljko Brborić najpre je podsetio one koji ne znaju, da je da je srpski književni jezik zvaničan jezik državne i društvene korespondencije i da je obaveza svih državnih organa da to poštuju. One strašne hrvatske reči s početka teksta (da ih više pogane ne pominjemo), objasnio je Brborić, nisu deo srpskog jezičkog standarda. Da je pokrštavanje srpskog u vojvođanski a preko hrvatskog uzelo maha i da je sve zapravo već otišlo dovraga, Brborić je najočitiji, i s obzirom na titulu i funkciju koju obnaša, najalarmantniji dokaz. Usred Beograda i to još o takvoj temi, profesor je, potpuno u duhu hrvatskog jezika, objasnio čitaocima Pressa o čemu se zapravo radi:“ Očigledno da se u pomenutom slučaju radi o hrvatiziranju jezika“, zaključio je Brborić misleći očigledno na hrvatizovanje jezika.

Za mišljenje je upitan i Dragoljub Zbiljić koji se odmah podsetio da nije u opasnosti samo srpski jezik već i srpsko pismo i ogledalo identiteta – ćirilica. A gde je ćirilica tu je i pravoslavlje, a gde je pravoslavlje tu je i pokrštavanje Srba, a gde su Srbi tu je i hiljadu godina, minimum. Kad se sve to skupi dobija se sledeće: „Srpska nacija je i dosad razbijana preko preimenovanja jezika i prihvatanja drugog, tuđeg pisma. Katoličenje Srba je proces koji se sprovodi već hiljadu godina. Srbima se latinica nameće još od 1060. godine, a najveće latiničenje Srba dogodilo se u periodu između 1961. i 1978. godine. Ovo sada je poslednja faza latiničenja Srba u Srbiji.“

Koliko je sve to sa Zbiljićem zbilja, već dugo, dostojno pomoći i nege, najbolje je objasnio Boris Dežulović.

Ko ne zna neka upamti – nijednog ozbiljnog ili neozbiljnog teksta o jeziku (i nedoumicama) nema bez legendarnog Ivana Klajna. Od njega je – da ne bi, daleko bilo, ispalo da Press nešto izmišlja – tražena i dobijena potvrda da su one tri strašne hrvatske reči (da ih više, zloslutnice, ne pominjemo) zaista hrvatske. Imao je Klajn sigurno još nešto da doda, verovatno je Klajn imao i neko „ali“, samo što njegove dalje opservacije ne bi išle u prilog zadatoj temi teksta: moronizaciji čitalaca Pressa i povećavanju netrpeljivosti prema pobornicima vojvođanske autonomije.

Ipak, pelcer histerije nije se u projektovanoj meri primio na čitalaštvo, ali je ekipa koja je nasledila Dragana J. Vučićevića beskompromisno nastavila zahuktalu akciju rasterivanja i ono malo ljudi koji Press čitaju, sada već samo iz navike. Najpre su čitaoci, ljuti jer im neko na tako jeftin način vređa inteligenciju, u komentarima zatražili od Pressa da počne da se štampa na ćirilici i tako zaštiti nacionalno pismo, poveća tiraž i počne da poštuje Ustav. A onda su se javili i Vojvođani da podsete da su u Vojvodini, osim srpskog, u skladu sa zakonom i nacionalnom strukturom stanovništva, i na očiglednu žalost nekih, u zvaničnoj upotrebi još neki jezici (da ih, štetočinske, ne pominjemo) i da je sporni dokument Pokrajinskog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje bio štampan na jednom od tih jezika.

Konačno, ova budalaština mogla bi i nešto korisno donese ukoliko Press zaista odlučno želi da se bori za jezički integritet Srba. Najpre, i to vrlo hitno, budući da imaju novinare sa dobrim vezama, mogli bi da istraže koji su tačno idioti i zbog kojih razloga tražili da se iz školskog gradiva izbace Crnjanski, Dis i Kiš. Za ovog potonjeg posebno, jer je to istinska svetska, a time i srpska književna veličina, iako bi se po prezimenu mogao učiniti sumnjivim. Kad to reše, i kad idioti sa takvim idejama budu smenjeni sa svojih dobro plaćenih državnih poslova, novinari iz Pressa mogli bi da istraže i koji je tačno idiot dozvolio da učenici, čak ni oni sa ogromnim brojem izostanaka, ne mogu da budu izbačeni iz škole, već im se potpuno nepismenima, po sili te odluke, kad-tad moraju dati prelazne ocene iz srpskog jezika. To bi Press naročito trebalo da interesuje jer, sudeći po „stilu“ pisanja komentara, mnogi njihovi čitaoci, pogotovo oni najzastrašeniji pojavom „vojvođanskog“, nisu bili ni na jednom času srpskog jezika, a bez toga se ne može. Da bi nešto mogao da braniš moraš da poznaješ to što braniš da bi znao kako da ga braniš.

Bojan Bednar

e-novine