ДАНАС
Пише: М. Р. Миленковић
Фото: ФоНет/ Ненад Ђорђевић

*Од студената, пензионера, незапослених и свих грађана очекујемо да нам се придруже на првомајском протесту, који организујемо са колегама из Савеза самосталних синдиката * Сваки протест који жели да прерасте у покрет мора да садржи политичке и социјалне захтеве * Кључна је промена изборног система која ће омогућити и грађанима, а не само партијским врхушкама, да утичу ко ће се и са каквом биографијом наћи на изборној листи
– Уједињени грански синдикати „Независност“ без застава и говора и жеље за туторством подржава захтеве студената за елементарним демократским изборним рухом Србије…
… као и непристајање на судбину сиромашне, духовно поништене, забачене европске провинције. Истовремено, од студената, као и пензионера, незапослених и свих грађана очекујемо да нам се придруже на првомајском протесту, који са мотом о већим зарадама и мањим неједнакостима организујемо са колегама из Савеза самосталних синдиката, каже за Данас Зоран Стојиљковић, професор Факултета политичких наука и председник УГС „Независност“.
* Како коментаришете то што су се студентима прикључили и синдикати који тврде да протести имају и егзистенцијалну димензију и да је то протест гладних и оних без посла?
– Управо потребом да се споје политичка и социјална димензија промена. У последњих четврт века нагледали смо се штрајкова злоупотребљених за обрачуне са политичком и пословном конкуренцијом, као и захтева за ванредним изборима после којих је све остајало исто. Ако не и горе. Уосталом, ми барем имамо искуство „редовних“ ванредних избора готово сваке године. Протест се може завршити усвајањем (дела) захтева, а да не дође до озбиљних промена. За разлику од протеста покрет мора формулисати целовитије промене. Хоћемо ли доћи до таквог покрета зависи од ширине и обједињености захтева и мере у којој они погађају виталне интересе запослених и свих грађана.
* Имају ли протести студената, осим политичких, и социјалну димензију и у чему се она огледа?
– Сваки протест који жели да прерасте у покрет који производи демократске промене мора, поготово у друштвима са слабом демократском кондицијом и културом, садржати и политичке и социјалне захтеве. Политичке промене, без социјалних, тек су промене гарнитура на власти. Економски развој без демократије води тек у климатизирано Римско царство у коме имате стан, кола и плазма телевизор, али се једнако ништа не питате. Посебно је то видљиво у (полу)периферијским друштвима, у тој мери зависним од корпоративног капитала и његових политичких заступника, као што је то наше. Демократија и социјална правда и солидарност заиста иду руку под руку. Огољеним интересима профита важни су, међутим, само стабилан поредак и поуздан савезник који гарантује остварење сопствених приоритета. Демократија на нивоу институционалне љуштуре или пре изборне обланде тада је тек пожељна. али не и нарочито нужна политичка дестинација.
* Млади не пристају да буду јефтина радна снага.
– Пристати на живот на нивоу пуког преживљавања није достојно човека. Перспектива прекарне и јефтине радне снаге која је за мале паре увек на изволте потенцијалним послодавцима свакако није за младе и образоване. Излаз није, међутим, ни у пароли „само да дипломирам па да емигрирам“. Гласање и протестовање су чин учествовања и тежње за бољим. Емигрирање то свакако није јер на крају крајева јесте чин предаје. Ако нам то наша деца ураде, односно ако ми то направимо њима, остаћемо тек чувари плаже у зимском периоду на обали којом владају лојални и подобни политички камелеони и медиокритети.
* Да ли су студенти пробудили синдикате и раднике који су већ извесно време у некој врсти летаргије?
– Буђење и покретање уснулих и летаргично помирених није најбоља асоцијативна слика. У природи је младих да, лишени терета свакодневице, постављају широке демократске и политичке захтеве и да настоје да их повежу са захтевом за смањење већ драстичних, а и даље растућих друштвених неједнакости. Тргови Париза, Рима или Атине су доказ како у колико-толико демократском оквиру функционише јединство радника и студената. И не ради се ту само о радницима у ужем смислу. Нисмо ли и ми новинари, професори, судије и инжењери, као и војници и полицајци дубоко унижени падом професионалних стандарда и служењем кадровима са купљеним дипломама и „романсираним“ биографијама „успешних“ пословних људи блиских политици? На другој страни, залажући се и за пристојан, достојанствен рад данас млади се боре истовремено и за сопствену пожељну будућност.
* Може ли сиромаштво и незапосленост бити покретач масовнијег окупљања грађана?
– Сиромаштво и незапосленост су, нажалост, константа у наших последњих четврт века. Они сами по себи производе пре апатију и помиреност, ако не и циничну спремност за пењање помоћним степеницама корупције и партијског удомљавања, него протестну енергију. Да би они постали окидач протеста и промена, вишеструко већ варани грађани и запослени морају да поверују у снагу солидарности, сопствену моћ и, у култури склоној произвођењу вођа, у знање, интегритет и поштење оних који их предводе. Имајући у виду меру рециклираности ликова на (опозиционој) политичкој сцени тај посао је тек на свом почетку.
* Шта је важно за „Независност“?
– За нас у „Независности“ битне су демократске изборне процедуре, али је кључна промена самог изборног система која ће омогућити и нама грађанима, а не само партијским врхушкама да утичемо ко ће се наћи и са каквом биографијом уопште на изборној листи и у позицији да буде изабран. Уосталом, то је константа у односу према актерима политике коју од оснивања имају УГС „Независност“. Ко мисли да смо можда овога пута ћутали нека погледа нашу поруку чланству и грађанкама и грађанима од 23. марта. Не треба показивати тек накнадну политичку памет.
* На протестима су се појавили и захтеви за измену Закона о раду, али и заштиту и побољшање статуса радника?
– Ширење свести о ургентности решавања социјалних захтева и пристојном раду и животу као самој претпоставци демократског одлучивања свакако охрабрује. Али друга страна – страна крупног капитала и његових политичких али и академских и медијских заступника, неретко и плаћеника, јесте далеко снажнија и увезанија. Ови захтеви морају бити умрежени са захтевима за политичком демократизацијом и наћи своје синдикалне заступнике али и адекватни политички кишобран и репрезенте. На другој страни левица као природни савезник никад није овде лошије стајала.
За већи минималац готово општа сагласност
* Тражи се и повећане минималне цене рада. Колико је то оствариво?
– Мислим да овога пута око нужности повећања минималне цене рада постоји, из разних разлога, готово општа сагласност. Но само повећање „минималца“ без раста зарада и, наравно раста производње, води само прерасподели у којој ћемо сутра сви радити за између двеста и осамсто евра. Је ли просек од ни целих четиристо евра судбина намењена Србији? Је ли пензија од двеста-триста евра круна нечије каријере и деценијског рада? Треба ли због насталог стања и даље кажњавати запослене који пред претњом стечаја и губитка радног места оду у превремену пензију? Треба ли да млади раде на бедно плаћеним и несигурним пословима испод својих квалификација? Или рачун треба да коначно, бар онај политички, плате све владајуће гарнитуре које су нас довеле до стања раширеног сиромаштва у коме су неједнакости дупло веће од европског просека.
Прозивке из „Слоге“
* Ваш колега председник синдиката „Слога“ Жељко Веселиновић прозива остале синдикате замерајући им што ћуте о свему што нам се догађа?
– За сваку похвалу је што „Слога“ и Веселиновић подржавају захтеве за смене оних који су се оглушили о демократске процедуре и за организовањем нових избора под демократским и фер условима. Питање је, међутим, колико право на прозивање има неко ко се претходно, под не битно бољим изборним условима, укрцавао на разне изборне политичке бродове и улазио у парламент и вршио саветничке политичке функције?